Opet nešto nađoh. Kod mame sam došla juče , za vikend. Kao i uvek nađem nešto što me razneži. Uvek sam volela kada dođem da sunjam po ormarima, otvaram stare fioke, kutije, pletene korpe. Posto mi je mama u Loznici sama, dođem da je vidim, pospremim, sredim, obrišem...budem sa njom. Danas je došao red za sređivanje ormara. Moram sve da joj složim po redu da zna gde sta stoji, pošto je mama slepa.
To mi je bolna tema, ali cu jednom smoći snage da i o tome nešto napišem.
Svasta sam nesto nasla u ormaru. Mama to sve čuva. Našla sam tatine dzempere, kosulje, kravate. Nasla sam i njegov miris. Umro je pre 14 godina , a kao da nas nije ostavio. Neću ni o njemu sada. Biće prilike.
Našla sam nešto što je moje. Nešto što sam nosila kada sam imala 2 godine.
Moja tetka Marija, mamina sestra je zivela i radila u Holandiji. Tamo je bila 11 godina. Kada sam postala svesna sebe i od kada počinje moje pamćenje, sećam se radosti kada tetka treba da dođe u Loznicu. Toliko igračaka, slatkiša, garderobe donese iz Holandije da sestra i ja budemo izbezumljene danima.
E, danas sam ponovo osetila tu radost kada sam ugledala taj komadić crvene boje. Nisam odolela, pa sam se slikala sa ovom haljinicom koja je stara 48 godina.
Na slici levo sam ja , kada sam imala 2 godine, a na desnoj ja , danas, sa haljinom u rukama.
Detinjstvo je radost. Detinjstvo je kada svoje godine mozete da pokazete rukom.
Moje je bilo prelepo.
Za danas je sada zaista kraj! Odmaracu do sutra. Previše je emocija danas u meni, da ako nastavim, neće za mene biti lepo. Rasplakaći se pred spavanje.
Pozdrav svima i hvala za čitanje ovog teksta.
Fantastic article by you my friend