Zgode i nezgode u ribolovu

Prve smiješne situacije iz ribolova koje se sjećam, a nisam imao više od deset godina, jeste doživljaj sa ribolova na jezeru. Bilo je ljeto, vjerovatno vikend i mi pokraj vikendice naših kućnih prijatelja. Bilo je u tom momentu desetak nas djece, sličnog uzrasta i svi smo se naložili da pecamo. To je onaj dubinski lov, zabaciš i ostaviš štap na račvu, pa čekaš udarac ribe. I tih sezona su se tek pojavila ona zvona koja alarmiraju da je riba zagrizla, a ugrađenom štipaljkom na sebi se prikače na vrh štapa. Djeca ko djeca, od silnog uzbuđenja zaboravismo skinuti zvonce sa štapa, ustvari ja sam glavni krivac, zamahnem i ode ono zvonce jedno pedeset metara, na dalju polovinu jezera. Buć, plop!

Druga situacija je sa rijeke, ljeto, kupanje, uživanje. Opet grupica kompanjona, prostirka do prostirke, debeli hlad vrbe u vrhu plaže i vrelo popodne. Svi ogladnismo. Nađosmo neku paštetu i kifle, neko je ponjeo u ruksaku. Ali mnogo gladnih usta, a svakome mrsko da trkne po još. Uz to i umiljati pas, od domaćina preko čijeg se vrta stigne do plaže. Oblizuje se onaj cuko na paštetu. Najgladniji reče: "Ne daj mu, nema dovoljno ni za nas!" Ostali, nešto milosrdniji rekoše: "Dajte pola kifle i Švrći, vidite kako nas gleda!" Ma ništa od toga, mi dobismo po zalogaj, samo da rasplamsa još veći apetit i glad. A pas se negdje izgubio, kao da se uvrijedio. I polako zađe sunce, vrijeme je za polazak kući, a neko i u ribolov pred mrak. Uz onu vrbu je već dugo bio prislonjen štap za pecanje, s čuvenom i tako često viđanom drškom od pluta. Ludi pas Švrćo je hinjski oborio štap i glođao aromatično pluto dobrih pet minuta, dok ga nisu primijetili. Valjda je drška mirisala na neku dobru hranu ili je bila slana.

Treća situacija, ponovo iz djetinjstva. Dogovorimo se nas dvojica, drugar i ja, da popodne lovimo. Dugi topli dani, a slabo smo opremljeni s priborom. Vezali smo, mrsili mamce, od jutra, do popodne. I pošto rijeka nije mnogo udaljena od ulice, odmah stavismo već predugo spravljani mamac na štap. Dječačko nestrpljenje, trk na vodu. I s pola plaže ovaj moj kolega zamahnu štapom, kao da zabaci što prije, puče silk iznad glave kao pištolj, ode onaj mamac na drugu obalu rijeke i sav četverosatni trud oko spravljanja istog.

Imam u glavi još ovih dogodovština, samo ću nastaviti neke druge prilike. Bistro!

Prva smešna ribolovna situacija, ki se je spomnim in je nisem imel že več kot deset let, so bile izkušnje z ribolovom na jezeru. Bilo je poletje, verjetno vikend in bili smo ob koči naših hišnih prijateljev. Takrat nas je bilo približno ducat otrok, podobne starosti, in vsi smo dobili ukaz na ribolov. To je tisti globok lov, ki ga vržete in pustite palico na vilicah, tako da počakate, da riba udari. In v teh sezonah so se pravkar pojavili zvonovi, ki opozarjajo, da je riba ugriznila, in so pritrjeni na vrh palice z vgrajeno sponko. Otroci kot otroci, smo od velikega navdušenja pozabili sneti zvonček s palice, pravzaprav sem glavni krivec, zavihtel sem in zvonec je odšel petdeset metrov stran, do skrajne polovice jezera. Buča, plop!

Druga situacija je od reke, poletja, kopanja, uživanja. Spet skupina spremljevalcev, preproga za preprogo, debela senca vrbe na vrhu plaže in vroče popoldne. Vsi smo lačni. Našli smo nekaj paštet in kolačkov, nekdo jih je vzel v nahrbtnik. Toda veliko lačnih ust in vsi sovražijo tek za več. Poleg tega pa še prijeten pes, od gostitelja, skozi katerega vrt pridete do plaže. Tista kukavica na pašteti se liže. Najbolj lačen je rekel: "Ne dajte mu ga, tudi za nas ga ni dovolj!" Ostali pa so malo bolj usmiljeno rekli: "Dajte mi polovico kolačka in Švrći, poglejte, kako nas gleda!" Nič od tega, dobili smo ugriz, samo za vžig še večjega apetita in lakote. In pes se je nekje izgubil, kot da bi bil užaljen. In počasi sonce zahaja, čas je, da gremo domov, nekateri pa se lovijo še pred temo. Na to vrbo se je že dolgo naslonila ribiška palica s tistim slavnim plutovinim ročajem. Tisti nori pes Švrćo je podrl palico in grizel to zamašek dobrih pet minut, dokler je niso opazili. Predvidevam, da je pecelj dišal po dobri hrani ali pa je bil slan.

Tretja situacija, spet iz otroštva. Midva, prijatelj in jaz, sva se dogovorila za popoldanski lov. Dolgi topli dnevi in ​​slabo smo opremljeni z dodatki. Vezali smo se, zamočili vabe, od jutra do popoldneva. In ker reka ni daleč od ulice, smo takoj nataknili na palico že izdelano vabo. Otroška nestrpnost, tek po vodi. In s polovice plaže je ta moj kolega zamahnil s palico, kot da bi jo čim prej vrgel, mu je svila streljala nad glavo kot pištola, tista vaba je šla na drugo stran reke in vsi štiriturni napor, da jo je naredil.

V glavi imam več teh dogodivščin, nadaljeval bom le še nekatere druge priložnosti. Bistro!