21.oktobar

Jednog 21. oktobra na Velikom školskom času u Šumaricama stihove je govorila Mira Stupica.

Bila sam dete i mnogo sam plakala. Skoro svi oko mene su plakali.

Kragujevac

O, nikada vi to nećete shvatiti,
jer vi se plašite smrti, a mi u njoj tražimo spas!
Čudi vas, zar ne:
stojimo i mirno gledamo u vas
i nema straha u našem nepokretnom oku
već samo prezir krije i mržnju svetu i duboku
njihov čudesni sjaj!

Vama je neshvatljivo:
mi, odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili
da smo pogana dripačka rasa —
stojimo uzdignute glave i uspravnoga stasa!
I ne drhte nam vezane ruke,
i ne tresu nam se obnažena ramena,
i gledamo vas, gledamo i vidimo
— da vaša klecaju kolena
pred snagom pogleda naših!
Šire se zgranuto vaše razbojničke oči,
grče se u čudu vaša bezizrazna lica
i postajete šaka preplašenih ubica!

A znate li da olovnim, plamenim kuglicama
u bezumlju straha
sad sebe ubija sama svaki od vas!
Znate li da neće biti mira
vašoj otupeloj svesti
i od naših pogleda
da se više ne možete skriti!
Znate li da će vam noći,
užasne noći mučenja biti
i da više ne možete uteći,
nikuda uteći,
i da smo od vas jači,
i da smo od vas veći —
za srce veći!

Znate li da ćete ludeti od straha
kad god se jesenja kiša
sa mrakom ledenim
spusti vrh naših zaspalih glava
i da će i zemlja, i kamen, i drvo,
i cigla, i trava
očima gledati našim,
grudima disati našim,
da neće biti mira plašljivim srcima vašim,
čas ovaj da ćete kleti!

Vidite l’ ovu decu što rafal čekaju vreo?
Kad đačke torbice njine
iz ruku nedužnih padnu,
a knjige, olovke i gume
na zemlju prospu se hladnu,
kad mlade, nezrele voćke prerano otpadnu s’ grana
— sa vas će u blato spasti
na kostur namolovana maska ljudskoga lika!

Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima —
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!
To vi ne razumete,
to mi, divljaci znamo
profesor nije profesor sa katalogom samo!

Moj razred kuršume čeka.
A ja im predajem sada —
ne šta je pisao Držić,
već šta je herojska smrt!
Umesto školskoga zvona
zvoniće bolan i krt —
kašalj oružja vašeg.
Tad ćemo na odmor poći
i zagrljeni, hladni i nemi
bezbrojne dane i noći
san ćemo večiti sniti.

Moj razred kuršume čeka.
I niko ne šapće nikom!
Svi, do mališana zadnjeg,
napamet lekciju znaju!
Njihove detinje oči
zadnji put svetlucaju.
Ovde dvojkaša nema,
jer mi smo sinovi roda
u kome i najmanje dete
čim nauči samo da hoda —
već zna kako se mre!

Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima,
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra
prstom da pokazuju na me!
To vi ne osećate,
to mi, divljaci znamo —
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Pucajte,
ja držim čas!

Radoje Radovanović

Najveće streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 21. oktobra 1941. godine u Šumaricama. 

Počelo je u sedam časova ujutru, a završeno je u dva popodne.

Okupatori, u znak odmazde zbog akcije pokreta otpora u kojoj je ubijeno 10 i ranjeno 26 vojnika nemačkog Vermahta, streljali su 2 796 građana Kragujevca i okolnih sela, među kojima je bilo i 300 đaka i profesora Prve  kragujevačke gimnazije.

U Kragujevcu je sa đacima streljano više od 30 prosvetnih radnika, 16 profesora i 15 učitelja.

Može li se pobediti smrt? Postoji li put u večnost? Može li da se živi zauvek? Pitanja su koja ljudski rod pokušava da odgonetne od kada postoji. A jedan čovek, Šumadinac, pre 77 godina je pokazao da je odgovor „DA“.

To je Miloje Pavlović, profesor i direktor Muške gimnazije u Kragujevcu, koji je 21. oktobra 1941. odbio ponudu zločinaca da mu se spase život, i koji je stao u stroj sa svojim đacima i zajedno s njima poginuo. „Pucajte, ja i sada držim čas“ bile su mu poslednje reči, sa kojima je otišao u nezaborav.

SLAVA IM!