Злато.
Дајте ми злата, још јесењег злата.
Где год да идем да газим по златном тепиху, у косу да ми се златни венци уплићу итд итр.
Да вам скратим са овом кобајаги поезијом, због оног инцидента јуче у продавници са белла циао морала сам вечерас напрасно један дјир до продавнице.
Вирила сам у све фрижидере са млеком, јогуртом, путерима, чак и у дубоко замрзавање, окретала сам смрзнуте пилиће и телеће бутке, смрзнути грашак и теста, подигла сам чак и једног страшног смрзнутог лососа са све смрзнутим очима да видим да се испод није сакрио, али нигде га нисам нашла. Мог певача мислим.
А ништа одох до касе, да не будем сумњива, морам нешто купити, то ти је тај потрошачки менталитет, стојим, шкиљим у разне пастиле за кад те боли грло, те са малинама и лимуном, па еукалиптус, мента & минта, хоћеш мед и наранџу или само мед, мајкобожја каквих све пастила се појавило на тржишту од када је мене болело грло последњи пут.
Окрећем главом као видеокамера на улазу од једне рафе до друге и у том ми окретању он упадне у видно поље. Певач, мислим.
Стоји иза мене у реду са два пива и чипсом у руци.
"Ер дет мег ду сер еттер?" Каже ми и смеши се.
То вам је мало тешко преводиво или ја нисам добар преводилац, волим дословне преводе, не могу си помоћи, али то вам значи: "Јесам ли ја онај којег ти тражиш?" Са тим његовим смешком то вам је код нас преводиво као класичан улет.
А ја, којој је језик увек бржи од памети, кажем насмејано, на норвешком нешто као "не, на жалост, не овај пут".
Дошло ми је да се вратим до оног фрижидера и саму себе лупим смрзнутим лососом по глави.
Иди Весна кући и звони о златном лишћу.
čakam nadaljevanje