Branislav Nusic - Svet Drugi cin

ДРУГИ ЧИН

Иста соба, само место старог намештаја нов, модеран. Скинуте и слике с дувара, па метнуте нове. И стари часовник избачен. Још само стоји с леве стране од средњих врата један орман и напред, десио, стара фотеља.

I

Тома, Нада, Јелка, Каја, носачи.

(При дизању завесе носачи износе један стари сто. Сви мотре и распоређују).

ЈЕЛКИЦА. Ах, како је то лепо! Гледај само ово овде.... Ово.

НОСАЧИ (враћају се).

НАДА. Ово сад. (Показује стари орман). А овамо донесите оно велико огледало.

НОСАЧИ (односе орман).

ТОМА (мало забринуто). Па, добро, надзирава ли ко год, где се смештају све те ствари?

КАЈА. Не брините ништа, господине. Ја сам све то удесила. Све се ствари слажу на тавану. Ја сам лепо прострла, изабрала сам крај, који никад не кисне и обилазим сваки час, да видим како је што положено. А је л' те, молим вас, хоће ли и ову вашу стару фотељу изнети?

ТОМА (с резигнацијом). Да, Кајо, и ту ће фотељу изнети.

КАЈА. Па, за Бога, господине, бар ту фотељу оставите. Та ви ту обично по ручку слатко одспавате по један сан. То је ваша стара фотеља. Где ћете од сад спавати?

НАДА. Јесте, али ће ту доћи она мала гарнитура за пушење.

ЈЕЛКИЦА. А отац ће спавати у нашој соби на дивану.

НОСАЧИ (опет улазе и уносе велико огледало).

НАДА. Ево овде. (Показује место где је био орман). Тако....

ЈЕЛКИЦА (гледа из далека). Још мало лево, још, још, још... Тааа...ко...

НАДА. А сад узмите ову фотељу.

ТОМА (боно). Носите сад ову фотељу. Кајо, иди види, где ће метнути ову фотељу.

КАЈА. Одох да видим и остале ствари, како су сложили. (Оде).

НОСАЧИ (износе фотељу).

II

Пређашњи, без Каје.

НАДА (нежно). Вас је жао, оче, за вашом фотељом?

ТОМА. Није... Што би ме било жао?

ЈЕЛКИЦА. Па јесте. Шта би имало да вас буде жао, кад ће овамо доћи лепше ствари?

НОСАЧИ (уносе мали фини сточић и два табурета).

НАДА. Овамо, овамо... Тако... Ову столицу овако, а ову овако.... Ето, сад је лепо. (Носачима). Сад можете ићи, нема шта више.

НОСАЧИ (одлазе).

ТОМА. Тако... (разгледа). Ето вам сад нове собе.

НАДА. Је л' те, оче, да је лепо?

ТОМА. Може бити и да је лепо. Ја не знам. Мени је и оно било добро. (Седне на канабе, па скочи). Па ко може овако ниско седети? Изгледа ми, Боже ме прости, као да сам чучнуо, а не да сам сео. (Стане пред табуретом). А шта је ово?

ЈЕЛКИЦА. Па опет столица за седење.

ТОМА (крсти се). Па ко ће ту сести? Изгледаће као рода на оџаку. (Седне). Ето, висе ми ноге, а не може ни да се наслони човек!

НАДА. Ви, оче, као да се љутите, што сте нас послушали и узели овај нов намештај?

ТОМА.. Не љутим се. (Диже се). Шта имам да се љутим? Само кажем, да је био бољи онај стари намештај.

НАДА. Па знам, али кад свет каже да оно није добро?

ТОМА. Због света сам и пристао. А ако је по мени, мени је оно било боље.

III

Каја, пређашњи, за тим Стана с једном девојчицом.

КАЈА (враћа се из десних врата). Све је добро сложено, као да сам сама својом руком намештала. Не брините, господине, све је лепо сложено. Ево сад баш и госпођа уђе у авлију. (Оде лево).

ЈЕЛКИЦА (потрчи средњим вратима). Мама, мама.

ТОМА. А где се она то тако дуго задржала?

НАДА. Е па, имала је данас да начини три посете.

ЈЕЛКИЦА. Код госпође Петровићке, Пајевићке и Лаковићке.

IV

Стана, девојчица, пређашњи.

СТАНА (улази, а за њом једна девојчица, која носи три кутије са шеширима. Стана, чим уђе, разгледа како је намештено). Врло лепо, врло лепо... Како то, Боже, сасвим друкче изгледа, сасвим друга соба! Не могу чисто да познам, да сам у својој кући.

ТОМА. Јест, и ја не могу чисто да познам.

ЈЕЛКИЦА. А која је, мајко, она девојчица тамо?

СТАНА. А јесте. (Прилази ближе Томи и као поверљиво). Ти се ваљада нећеш љутити? Свратила сам успут, те понела шешире, да изберем себи један. Знаш, ја сам била сасвим задовољна и овим који имам; али свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће да уда ћер? Нема ни честитог шешира?“

ТОМА. Ама ко то каже?

СТАНА. Па свет, за Бога. Па онда рекох, хајде да им не дам разлога, да ми говоре тако што, те свратих, ако се ти не љутиш?

ТОМА. Молим те, што бих се љутио? Свет има право, треба и ти да се мало обучеш. Обукла си децу, па не можеш ти крај њих ићи таква. Сасвим, узми један шешир. Има свет право, што ти је то казао.

НАДА. Мамице, ово су шешири, је л' те?

СТАНА. Јесте, децо, али за мене; вама сам већ узела.

НАДА и ЈЕЛКИЦА (радосно шчепају из руку девојчице кутије и почну отварати). Да видимо, да видимо за маму шешир.

НАДА (извадила један). Овај, мамо.

ЈЕЛКИЦА (извадила други). Овај, овај, мамице.

СТАНА (деци). Добро, добро, сад ћу. (Томи). Не љутиш се, је ли?

ТОМА. Та, Боже мој, зашто бих се љутио? Узми, Стано, леп шешир. Нећу да свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће ћер да удаје?“

СТАНА (отишла тамо, узела један шешир, метнула га на главу). Овај?

НАДА. Тај вам тако добро стоји.

ЈЕЛКИЦА. А овај, мамице?

СТАНА. Тај је сувише младачки. Остаћу при овоме (Пакује остале шешире и предаје девојчици). Кажи госпођи, да сам изабрала овај од 24 динара.

ДЕВОЈЧИЦА. Разумем. (Одлази са шеширима).

V

Пређашњи, без девојчице.

СТАНА (метла шешир на главу, па прилази Томи). Овај... Томо. Па ваљада ћеш ми и ти рећи, како ми стоји шешир?

ТОМА. А што да ти ја кажем?

СТАНА. Ни до сад нисам ништа понела, док тебе нисам запитала, па што бих и од сад?

ТОМА. Ех... до сад, то је било друго. Кад би било као до сад, ти не би, по мени, ни скидала онај шешир. Али сад је друго... Свет ти је скинуо онај шешир који се мени свидео, свет ти је казао, да купиш други и купила си, па сад нека ти свет и каже, како ти стоји.

СТАНА (прилази му ближе). Ти се канда љутиш? Ако се љутиш, ја нећу понети овај шешир, док сам жива.

ТОМА. Не љутим се. Ко ти каже да се љутим? Мора тако да буде, па шта има да се љутим?

СТАНА. Па разуме се, кад смо се већ измешали са светом, не можемо сад мимо свет. (Скида шешир и додаје га Јелкици). Носи, Јелкице, тамо у собу, па метни у орман.

ЈЕЛКИЦА (узима шешир и оде лево).

VI

Тома, Стана, Нада, затим Каја.

СТАНА. Надо, душо, зар не би било боље, да си оно огледало метла с десне стране врата?.

НАДА (која се до сад бавила дотеривањем намештаја). Не знам, мајко. Ја мислим овако је боље. А можемо кога и запитати.

ТОМА. Та, запитаћемо свет, за Бога. Свет ће нам то казати.

КАЈА (долази на средња врата). Госпођа Живановићка.

СТАНА. О, од куд она?

НАДА. Па је л' јуче казала, да ће нам данас опет доћи?

СТАНА. Изађи јој у сусрет, Надо.

НАДА (одлази до врата).

КАЈА (одлази лево).

VII

Госпођа Живановићка, пређашњи.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (улази и одмах јој пада у очи намештај). А... а... (Разгледа). Опростите, не поздрављам се, толико ми се допало. Добар дан желим.

НАДА. Љубим руке. (Љуби јој руку).

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Жива била, душице. (Љуби је у чело). Ох, ох, ох, јуче сам те видела, па ми данас већ изгледаш старија. Бадава, девојка кад дорасте за удају, сваки дан расте. Добар дан, госпођо Стано.

СТАНА. Добар дан, госпођо. Како сте добри! Ви нас ни једног дана не заборављате.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (рукујући се). Па ако ћемо се ми заборављати, хвала Богу, шта ће онда други свет? Добар дан, господине Томо.

ТОМА (рукујући се). Добар дан, госпођо.

СТАНА. Изволте, изволте седите.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та само сам онако свратила.

ТОМА. Али ћете ипак мало сести.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Бога ми, не. Само сам хтела овако с ногу да вас видим.

НАДА. Па ипак, седите мало. Послужићу вас слатким, које сам сама кувала.

СТАНА. Ето видите: ви једнако тврдите, да је Нада већ дорасла да буде домаћица, па седите, да вас бар увери о томе.

ТОМА. Седите, госпођо, да бар проговоримо.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та већ не могу вам одбити. (Седа и опет разгледа намештај). Е, ово је одиста лепо. А где сте узели?

ТОМА. Код „Беле Звезде“.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Тако? Лепо, одиста лепо. Како, Боже мој, сад већ изгледа сасвим друкча соба!

Ни она соба, ни дај, Боже. А како то, молим вас, да се решите, да ваш стари намештај баците?

ТОМА. Како? Та знате... добар нам је био и онај стари намештај. Служио нас је пуних двадесет година... Стана га је донела.

СТАНА. Та није био рђав. По нама је могао век вековати, али знате...

ТОМА. Свет... Знате, свет је почео да нам замера.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е, а шта би ту свет имао посла?

СТАНА. Па тако, знате, отворили смо кућу, почели смо са светом да се мешамо, да му одлазимо и да нам долази, па свет вели: „Што нас позивају у кућу, кад ни честитог намештаја немају. Нема човек ни где да седне“.

ТОМА. А имало је, Бога ми, где да се седне, него... (Погледа и види да је ту још Нада). Слушај, Надо, ти си обећала да ћеш госпођу послужити слатким, које си сама кувала, па што чекаш? Иди спреми.

НАДА. Ју, извините, одмах! (Отрчи).

VIII

Пређашњи, без Наде.

ТОМА. Па... овај... то сам хтео да кажем... Имало је где да се седне... Ја сам у оној мојој фотељи врло слатко спавао после ручка... Дабоме, могло се чак и спавати на старом намештају... Али друго је нешто, много важније, што свет каже.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А шта то, молим вас?

СТАНА. Та, због Наде...

ТОМА. Да, свет каже: „Хоће да удају ћер и обећавају не знам овакав и онакав мираз и не знам какав намештај уз девојку, а овамо види се какав ће намештај девојка донети.... Ваљада онакав, какав је у њиховој кући?“ Па, знате, морали смо да послушамо свет; морали смо због детета, јер због њега ми ово све и чинимо.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Тако и јесте, и сасвим сте добро учинили, јер, најзад, свет је свет. Кад се већ мора с њим живети, онда се мора водити рачуна и о томе, шта он мисли. Ето, на пример, ја бих вам још нешто казала, али, Бога ми, нисам рада. Знате, ја не волим те ствари, кад се свет плете у свашта. Нека сваки гледа себе.

СТАНА. Али молим вас, зашто нам не бисте казали?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А зашто бих вам опет казала! Кад би човек све слушао, шта свет говори, далеко би отишао. У својој кући човек живи, како је њему воља, а не како је свету воља.

ТОМА. Па тако је. Ја вас уверавам, да никад нисам био срећнији, но док сам живео, како је мени годило....

СТАНА (прекорно). Да, али Нада.

ТОМА. Јесте... Знате, дете стигло за удају, па се сад мора са светом и морамо водити рачуна о томе, шта свет мисли и каже о нама.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е па, нема сумње.... Зато баш и кажем. Ја не волим те ствари, али шта ћете? Мора се водити рачун и о томе, шта свет каже. Ето, молим вас, то што сам хтела да вам кажем, кад би по мени било, та не би ми ни у сну на памет пало, али свет....

СТАНА. А шта је то, молим вас; је ли то што важно?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та како се узме. Није ни мало важно, а може, Бога ми, бити и важно. Како се узме.

СТАНА. Па реците нам, молим вас.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ви знате већ да се ваша Нада допала. Тек месец дана, како сте је мало извели у свет, и нема ту тамо и овамо, него се баш допала... Па, како чујем, данас вам већ долазе просиоци... Је ли истина?

СТАНА. Није, Бога ми.

ТОМА. Само је било речи.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Немојте крити... Цео свет већ то зна... Ја нисам то исисала из прстију. Ја сам то од света чула. Признајте да ће вам још данас доћи г. Стојановић са својом тетком, да проси Наду.

ТОМА. Та... има нешто.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Није то само има нешто, него сам ја то чула од света као целу целцату истину. Има већ десет дана, како се воде преговори, а синоћ сте већ дали и реч... Је л' те? Признајте!

СТАНА. Па... оно, тако је. Али то није свршено, не може се рећи да је свршено.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А мислите да ја не знам и то, да вам данас долази младожења у кућу? Хајде, кажите да није тако, ако смете?

ТОМА. Па... не знамо баш поуздано. Оно има нешто, не могу рећи да нема, кад има. Доћи ће, дабоме, а... може бити и неће доћи. Сваког часа очекујемо одговор од госпође Томићке.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А она је, дабоме, проводаџика? Одмах сам то знала.

СТАНА. Јест, она је. Хвала јој, својски се заузела.

IX

Нада, Јелкица, пређашњи.

НАДА. Извините, задржале смо се мало.

ЈЕЛКИЦА (носећи служавник). Љубим руке, госпођо.

НАДА. Замислите, морам вам признати, свађале смо се ја и Јелкица. Она каже да је њено да послужи, а ја кажем да је то моје.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (служећи се). Е па, ако хоћеш, душо, да ти истину кажем, Јелкица има право.

ЈЕЛКИЦА. Је л' те? Ето видиш. Баш вам хвала, госпођо.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Особито слатко.

НАДА. Хвала.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (држећи чашу с водом). Али.... Јелкица има право. До данас си и могла ти, душо, служити госте, али од данас, ако Бог да, то ће бити дужност Јелкина.

НАДА. Ја вас не разумем.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ходи, ходи овамо, да ти кажем нешто на уво.

НАДА (приђе и принесе уво).

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (шапне јој нешто). Но? А гле како си поцрвенела, је ли?

НАДА (постиђено, повуче се).

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Дакле, ко треба да служи госте?

СТАНА. Е па, немојте да ми постидите девојку. Нека Јелка од сад служи; ето, и ја то кажем.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. И од сад неће бити свађе око тога?

НАДА. Неће.

ЈЕЛКИЦА (која је дотле слатким послужила Тому и Стану). А хоћете ли и мени што шанути на уво?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е, душице, ти си још мала за шапутање на уво. Доста је теби, што си и то извојевала, да од данас имаш права једино ти да служиш госте. Зар ти то није доста?

X

Учитељ музике, пређашњи.

УЧИТЕЉ (укусно одевен, али сметених манира). Љубим руке, добар дан желим.

ТОМА (погледа га попреко). Добар дан желим.

УЧИТЕЉ (прилази Стани и љуби јој руку). Милостива је у повољном здрављу?

ТОМА (презриво). Хвала на питању, добро је. А како сте ви, молим вас?

УЧИТЕЉ. Благодарим, врло добро. (Спази г-ђу Живановићку и клања се). Пардон, немам среће....

СТАНА (представљајући га). Ово је господин учитељ музике.

УЧИТЕЉ. Предајем виолину, гласовир, флауту... певање такођер.

СТАНА (представљајући Живановићку). Госпођа Живановићка.

УЧИТЕЉ (љуби јој руку). Љубим руке... Врло сам срећан... Будите добри упамтити, да предајем певање такођер. О мени се можете распитати по првим кућама.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А, господин учи госпођицу Наду?

УЧИТЕЉ. Не, молим, госпођицу Јелкицу... Госпођица учи само виолину; међутим, ја предајем и гласовир, флауту. Предајем и певање такођер, али госпођица учи само виолину. Но, госпођице, хоћемо ли, дакле, држати наш час данас?

ЈЕЛКИЦА (држи још служавник). Али сад имам пуне руке посла.

СТАНА. Па може те и Нада одменити.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А ја сам већ и послужена, чедо моје.

ЈЕЛКИЦА (учитељу). Па изволте. (Односећи служавник, одлази лево са учитељем).

ТОМА. Иди и ти, Надо, и седи тамо. Нека не буду сами.

НАДА (одлази такођер лево, одакле се за време идућих сцена чешће чује час правилно, а час неправилно свирање скала на виолини).

XI

Тома, Стана, г-ђа Живановићка.

ТОМА. Не знам, што не трпим овога човека.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па што сте га узели, кад га не трпите?

СТАНА. Морали смо га, за Бога, узети. Ако не бисмо узели њега, узели бисмо другога, а то је све једно, јер Тома у опште мрзи учитеље музике:

ТОМА. Јесте, не трпим апотекаре и учитеље музике. Не знам зашто, али их не трпим.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А ви сте се то од скора решили, да Јелкица учи музику? Пре извесно није учила?

СТАНА. Па јесте. Нада, видите, није музикална, није нам никад било до тога. Тома је увек говорио, да је доста да научи лепо кувати, шити...

ТОМА. Па јесте, тако сам мислио, али сад.. сад свет каже да сам напустио децу, нисам их васпитао...

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Господе Боже, а шта се то света тиче?

ТОМА. Не знам, шта га се тиче, али... тако, видите, свет је почео говорити.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па, за Бога, а што ви водите рачуна о свету?... Шта се вас тиче, шта свет каже?

ТОМА. Морамо, за Бога, водити рачуна... Пре нисмо водили, али сад... Ето, хоћемо са светом да живимо, па онда... због деце.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па оно... и то је истина.

ТОМА. Е па, то... Па онда, ко велим, кад сам већ код Наде пропустио, зашто бих и код Јелкице?... Нека бар она научи.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Сасвим, сасвим сте имали право. Ју, ја се задржавам. (Устаје). А кад сам дошла, рекла сам, само ћу с ногу онако, колико да вас видим.

СТАНА. Та останите, за Бога; још нисмо ни проговорили.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А не, благодарим; морам ићи. Обећала сам госпођи Јанковићки, да ћу је мало обићи. Она је слаба, не излази из куће, па да је мало разговорим.

СТАНА. Али, за Бога, и не рекосте нам, што сте хтели?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (будећи се). Које?

СТАНА. Та хтели сте нам нешто рећи, што сте чули од света, па нас прекидоше у разговору деца и учитељ музике.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (као присећа се). Ах, да... Та није тако важно. Не би требало готово ни говорити о томе... Свет, знате, хоће свашта да каже... али...

ТОМА. Па то јесте. Али ми ипак морамо водити рачуна о томе... Морамо водити рачуна.

СТАНА. Кажите нам, госпођо. Боље да чујемо од вас него од света.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та оно, истина је и то: боље је да вам ја то кажем.

СТАНА. Па реците нам.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (поверљиво). Знате... за ову вашу служавку... Кају... Боље би било, кад бисте је отпустили.

СТАНА (пљесне се шакама). Јух, по Богу, госпођо!

ТОМА. Каја је код нас већ петнаест година.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па то баш и јесте... Ја вам потпуно верујем, али... ето видите, свет каже, да Вам то и није служавка, већ да је ваша рођака.

СТАНА. Ју?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па онда... право да вам кажем... и вашем будућем зету почео је свет да пуни уши, као да је то ваша рођака.

ТОМА. Ама каква рођака, ако ко Бога зна?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Боже мој, зашто ви то мени говорите? Знам ја, за Бога. Али, видите, свет је свет.

ТОМА. Каја петнаест година верно н поштено служи у овој кући, па нико и никад није рекао....

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, пре, али пре се ви нисте ни мешали са светом, па није ни чудо, свет није водио рачуна о вама. Али сад је сасвим друга ствар. Видите, такав је свет. А ви, најзад, не треба ни да водите о томе рачуна. Ако је она вама верна и поштена, шта вас се тиче? Нека говори свет шта хоће, а ваш ће зет ваљада бити толико паметан човек.

ТОМА. Ама, зар и њему почели да пуне главу?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, Бога ми, и... ко зна како ће он то примити?... Знате, он је од добре породице, па извесно не би био рад, да свет на њега пружа прст и да му говори, како има тетку или стрину служавку.

СТАНА. Па шта да радимо? Шта нам саветујете, драга госпођо?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Шта да вам саветујем? Ако хоћете да водите рачуна о томе, шта свет говори, а ви бисте, Бога ми, боље учинили, да је још данас отпустите. Кад дође вечерас будући зет, да проси Наду, да је и не затекне у кући, да је већ отпуштена. А ако нећете да водите рачуна о свету...

ТОМА. Господе Боже... Па докле ће нас то одвести? Ако свет почне да ми намешта собе, да ми купује шешире, да ми натура учитеље музике, да ми истерује служавке из службе!...

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Право да вам кажем, ја се чисто кајем и што сам вам говорила.

СТАНА. А молим.... хвала вама.... Хвала вам на искрености.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ипак је било боље да вам нисам ништа ни говорила. (Устаје). Ох, Господе, колико сам се ја то задржала? Реч по реч, па засела. (Покушавају даје задрже). Не, не, хвала... морам већ ићи... Праштам се, збогом. Сутра ћу вас већ обићи. Не могу проћи крај куће, а да се не увратим, колико да вас видим.... само да вас видим.

СТАНА. Хвала вам велика!

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Збогом, г. Томо.

ТОМА (испраћајући је). Збогом. Па изволте, молим вас.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (на вратима). Ижљубите ми Наду и Јелкицу, и дај вам, Боже, да се вечерас ствар сврши као што треба, а немојте слушати свет. Шта вас се тиче? Збогом.

СТАНА (код врата). Збогом, госпођо.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (оде).

XII

Стана, Тома.

(Враћајући се немо и не гледајући се од врата, докле су испратили г-ђу Живановићку. Одлазе једно лево, а друго десно од суфлернице, не дижући главе).

СТАНА (прва диже главу). Томо.

ТОМА (суморно). Шта је?

СТАНА. Чујеш ли ти ово?

ТОМА. Које?

СТАНА. Па то, што свет каже.

ТОМА. Чујем.

СТАНА. Па?

ТОМА (ћути).

СТАНА. Па шта мислиш, Томо?

ТОМА. Па... то, ето то: послушаћемо свет, па то ти је.

СТАНА. Ју, за Бога, Томо!

ТОМА. А шта ћемо друго? Ако ти је Каја преча него срећа детиња, онда нека седи Каја.

СТАНА. Јух, за Бога, где бисмо отпустили стару жену, жену честиту и ваљану? Па како нас по штује! А и децу нам однеговала!

ТОМА. Све је тако, знам ја да је тако, али морамо, морамо послушати свет. Истераћемо је, па ћемо је и прежалити.

СТАНА. За Бога, Томо?

ТОМА. О томе више нећу ни да говорим. Што мора бити, мора.

СТАНА. Ја јој то нећу казати.

ТОМА. Казаћу јој ја.

СТАНА. Ох, Боже, не знаш како ми је тешко. Ако јој кажеш, Томо, а ти лепим. Реци јој да је то због среће детиње, због света. Ти знаш, колико она воли децу, па ће јој бити лакше. Реци јој да то чинимо, само да запушимо свету уста; иначе је под старост не бисмо дирали.

ТОМА (полазећи лево). Па сад већ, како јој кажем, да јој кажем. Помоћи јој не могу, па казао јој овако или онако. (Оде лево).

XIII

Стана, Нада.

СТАНА (сама, брижно седне на једну столицу и врти главом. Пауза).

НАДА (дотрчи с лева). Мајко.

СТАНА. Шта је?

НАДА. Шта је оцу? Оде љутит у кујну, па прође крај мене, а није ме хтео ни погледати.

СТАНА. Па мора се, синко, љутити; није ни њему лако.

НАДА. А што мора?

СТАНА. Па ето, морамо Кају да отпустимо из службе.

НАДА. Тетка-Кају?

СТАНА (запуши јој шаком уста). Не зови је тетка-Кајом. Каква тетка-Каја? Од куд је она теби тетка-Каја?

НАДА. Па, за Бога, тако сам од малена научила да је зовем.

СТАНА. Друго је то од малена, али сад је више не смеш тако звати.

НАДА. Па добро... Нећу је звати... Али зашто хоћете да је отпустите? (Плаче).

СТАНА. Тако; разумеш ли, мора тако да буде. И мене је жао. (Плаче и сама). Мислиш, мене није жао, али

XIV

Јелкица, Нада, Стана, за тим учитељ музике и Тома.

ЈЕЛКИЦА (утрчи плачући). Је л' истина, мајко? Ено дада плаче у кујни, отерао је отац из службе.

СТАНА. Истина је.

УЧИТЕЉ (с виолином у руци). Молим лепо, хоћемо ли наставити? I

ЈЕЛКИЦА. Чекајте, молим вас?

ТОМА (спази их све три да плачу). Шта је ово опет?

УЧИТЕЉ (не осврћући се на ситуацију, одлази напред свира сâм за свој рачун неку скалу).

ТОМА (погледа презриво учитеља, па му приђе и тапше га по рамену).

УЧИТЕЉ. Молим...

ТОМА. Слушајте ви. Ви не мислите ваљада да ће ове женске плакати уз пратњу музике?

УЧИТЕЉ (извињава се). Пардон, молим....

ТОМА (погледа га презриво, па се врати женски) А ви, овај... немојте плакати, јер... јер... и мени хоће срце да препукне. (Потресен).

XV

Каја, пређашњи.

КАЈА (носи собом један завежљај н мачку. Чим уђе собу, бризне у плач).

УЧИТЕЉ (осећајући да га нико не гледа, објашњава нешто сам себи на виолини).

СВИ (чим угледају Кају, бризну у гласан плач не изузимајући ни самог Тому, који би хтео то да сакрије).

КАЈА (не говорећи ни речи, прилази најпре Томи, љуби га у руку, за тим иде редом женскињу и грли их, најзад загрли и учитеља музике. Плачући одлази и стаје врата). Бог нека вас благослови и нека сте срећни. (Оде)

ЈЕЛКИЦА (одјури у собу плачући).

УЧИТЕЉ (одјури за њом). Молим!

НАДА (оде на задња врата и гледа за Кајом плачући). (После извесне паузе тргне се и утрчи). Мајко, иде госпођа Томићка.

СТАНА (прибере се). Госпођа Томићка?

НАДА. Јесте, иде овамо.

СТАНА. Хајде ти одмах у собу, па немој излазити овамо, немој нас прекидати у разговору.

ТОМА (и сâм се прибрао). Да, само ако те зовемо, ти дођи.

НАДА. Добро (оде).

XVI

Стана, Тома за тим Томићка.

ТОМА. Немој, Стано, да изгледаш пред женом као да си плакала.

СТАНА. Прибери се и ти, Томо.

ТОМА. Да ли нам доноси добар глас?

СТАНА. Па... даће Бог.

Г-ђа ТОМИЋКА (улази). Добар дан желим. Ију, слатка моја. (Љуби Стану). Поломила сам ноге трчећи, Добар дан, г. Томо.

ТОМА. Добар дан желим.

СТАНА. Изгледате ми весели, мора да је добро.

Г-ђа ТОМИЋКА. Нећу ништа да вам кажем, нећу... Хоћу да вас мучим.

СТАНА. Али, за Бога?

Г-ђа ТОМИЋКА (рашири руке). Ходите (Стани). Ходите, загрлите ме.

СТАНА (загрли је).

Г-ђа ТОМИЋКА (Томи). Ходите, ходите, и ви ме загрлите.

ТОМА (за се). Ко зна, ваљада је и то свет казао, Да тако мора бити. (Загрли је).

Г-ђа ТОМИЋКА. А сад... Сад нећу ништа да вам кажем.

ТОМА. Ето ти сад.

СТАНА. Кажите нам бар, је ли добро?

Г-ђа ТОМИЋКА. Та како не би било добро, слатка моја? (Грли је). Та зар оно што Томићка предузме да не буде добро?

СТАНА. Е, хвала вам, госпођо, Богу, па вама.

ТОМА. Ми ћемо се већ одужити.

СТАНА. Али говорите већ један пут, шта је.

Г-ђа ТОМИЋКА. Казаћу вам све по реду, само молим да седнемо. О, господе Боже, збунили сте се, па ме и не нудите да седнем.

СТАНА. О, извините.

ТОМА. Седите, молим вас.

Г-ђа ТОМИЋКА. Та већ и морам сести. (Седне). Дакле, слатки моји, одем ја тамо. Да, у мало не заборавих. Кад сам пошла одавде, сретнем успут господина Симу. Пита ме он: куда ћу? И ја му, разуме се, не казујем ништа. Оно, истина, он је пријатељ ваше куће, и те какав пријатељ, али шта знам, можда му нисте ни ви казали, можда му нисте хтели поверити ствар...

ТОМА. Та поверили смо му, морали смо му поверити. Знате, он је мој врло велики пријатељ, па... Ја ништа и не кријем од њега.

Г-ђа ТОМИЋКА. Та да, за Бога, а за тим, разуме се, он ће Васи помоћи, је л'те? Он у ствари и даје мираз за Наду... Но, па то и јесте право пријатељство... Није само пријатељ на речи, онако само да се каже, него, ето, хоће и да вам уда ћер...

СТАНА. Ју, шта ви то говорите?

ТОМА. Ама како да ми уда ћер?

Г-ђа ТОМИЋКА. Па... за Бога, знам ја то... Што бисте ви то крили од мене?.... Као да вам нисам пријатељ?.... Зар вам нисам показала, да сам вам пријатељ?

СТАНА. Та јесте, како да нисте?

ТОМА. Али само... молим вас, реците нам, шта је то, што ми кријемо?

Г-ђа ТОМИЋКА. Па зар у ствари не удаје Наду г. Сима? Он даје мираз, је л' те?

ТОМА. Та шта он даје? Како он даје?!... Зар се ја мучио и крвавио, штедео од уста, штедео од деце, те скрпио неку хиљадицу, па сад ми Сима удаје ћер? И ко то каже, молим вас? Ко то каже?

Г-ђа ТОМИЋКА. Па свет, за Бога.

ТОМА. Свет? Господе Боже, шта хоће тај свет? Од куд је то сад пронашао свет?

Г-ђа ТОМИЋКА. Од куд?... Па, Боже, није никакво чудо. Виде да г. Сима не избија из ваше куће, ту је по цели дан, па свет пита: зашто ли то г. Сима једнако у тој кући?

ТОМА. Па, разуме се, свет се пита и свет сâм себи одговара. Тако је. (Плане). Добро... Ја ћу уверити свет, да ја удајем моју ћер и да ми је нико други не удаје. Кажите то свету, да ћу га ја уверити, а сад и не говоримо више о томе.

Г-ђа ТОМИЋКА. Дабоме, оставимо то, нека говори свет шта хоће. Ми да говоримо о ономе, што је најглавније... Дакле, ствар је свршена.

СТАНА. Дакле... свршена... Па што не говорите, за Бога, него нас мучите?

ТОМА. Пристао је?

Г-ђа ТОМИЋКА. Не само што је пристао, него... Јух, за Бога, ала време пролази, већ је 4 1/2 часова, је л' те? Господе Боже, па у 4 1/2 доћи ће овамо.

ТОМА, СТАНА (заједно и збуњено). Ко, за Бога?

Г-ђа ТОМИЋКА. Па г. Стојановић са својом тетком. Доћи ће, да виде девојку и, ако Бог да, да свршавају. (Скочи и сама). Тек што није дошао! Боже, тек што није дошао!

СТАНА. Боже мој, а нисам казала ни Нади, да се обуче. (Устумара се). Надо, Надо. Или не... хајдемо сви тамо у собу.

ТОМА. Па зар их нећемо овде примити?

СТАНА. Не, Томо; тамо ћемо их примити, тамо у соби.

XVII

Стојановић, Марта, пређашњи.

МАРТА. Добар дан желим.

СТАНА (изненађена)О... O... Молим... Изволте.

ТОМА (изненађен). А... овај... добро дошли... Добро нам дошли...

СТОЈАНОВИЋ (прилази и љуби руке једном и другом).

Г-ђа ТОМИЋКА. А ви пре но ја?

МАРТА. Па рекли смо у ово доба.

Г-ђа ТОМИЋКА. Та да, него... знате, и ја тек што сам стигла, јер сам свратила успут овамо и онамо, па тек што сам стигла.

СТАНА. Па изволте, изволте, молим овамо у собу. Изволте ви, госпођо Томићка, напред; ви сте већ овде као у својој кући.

ТОМА. Да. Изволте. (Одлази најпре Томићка, па за њом Марта, Стојановић, Стана, а Тома последњи).

XVIII

Тома, Сима.

СИМА (тек Тома пружио корак, да уђе лево и сам, а Сима се појављује на задња врата). Е, е, брат-Томо...

ТОМА (застане, окрене се и намргоди се). Шта је?

СИМА. Ама, је л' истина. У твоју кућу канда просиоци улегоше? Је л' истина, Бога ти?

ТОМА (једнако на вратима). Истина је.

СИМА. Е, па нека је са срећом... Нека је са срећом!

ТОМА (прилази му). Било са срећом или не било, али бих те ја једно молио: да се не љутиш, али да ми, брате, не долазиш више у кућу.

СИМА. Томо?!

ТОМА. Ето, то ти је.

СИМА. Ама шта је теби, човече?

ТОМА. То што ти кажем. Ми смо, брате, били браћа, а не пријатељи. Ја то знам, и не знаш како ми је тешко. Али те молим, више ми немој долазити у кућу. (Полази).

СИМА (изненађен, увређен). Па реци ми бар зашто?

ТОМА (на вратима леве собе). Тако, због света! (Оде).

СИМА (дубоко увређен, гледа за њим и маше главом, прекрсти се, окрене се и пође на поље, а завеса пада).