Moje anđelče

 Za ovaj moj tekst koji sam napisala pre 10 godina, dobila sam 1. nagradu na nekom konkursu koji je bio na fejsbuku.

 Svoju priču ću početi odlomkom iz knjige "Ženski rodoslov."
" Šta žena, koja dete privija na grudi, koja svoju ruku greje u njegovoj, zna o praznim rukama bezdetnice? O snazi i čistoti srca sa kojom kupuje poklone za decu,rodbine, prijatelja, kolega; za tuđu decu! O snazi sa kojom bira odeću za za svoje male sestriće i oblači ih, izvodi u šetnju.pred onima koji je ne poznaju-glumi nanu.I uživa u tim ukradenim radostima, kao da su prave, a posle se pred sobom stidi svoje lažne sreće i pati zbog nje.Šta žena koja je imala sreće da začne dete istovremeno kada i misao o njemu, može znati o mukama bezdetnice? O njenom bolu? O njenim besanim noćima?"(Ljiljana Habljanovič)

Tako počinje moja priča....13 godina, ja sam bila bezdetnica, 13 godina, plakala svaku noć, 13 godina  čekala da se  desi najlepši  trenutak u  mom životu.13 godina  sam  čekala mog  anđela Mihaila.
Posle svih pretraga, pregleda, ležanja po bolnicama, uveravanja da je sve u redu, a ništa se ne dešava, odustala sam. Pomirila sam se sa tim-neću imati decu i tačka. Imam svoja tri sestrića. Oni su mi sve. Oni su moj život. Medjutim, decembar , 2004.godina....Kraj godine...prvi put mi kasni ciklus . jedan , dan, drugi dan… Ništa… 02.01.2005, još uvek ništa. Po mom računu, kasni mi 4 dana.  

Igra sudbine, šta li je ne znam,ali nešto ima. Naime, moja mama ima još 3 sestre. Mariju, Canu I Dušanku-Dušu. E, ta moja tetka Duša nema dece. Inače , ja mnogo ličim na nju. Sva moja borba je bila borba I briga moje uže familije, ali mi se uvek činilo da tetka Duša , time što ja nemam decu smiruje sebe. Kada god sam u Loznici, šetam sa njom, izađemo malo do banje, bilo gde da se nađemo, uvek je govorila. “Ti si na mene. Ne možeš da imaš decu!” Ako nekoga sretnemo, ona stane , priča I onda ubaci rečenicu: “ Ovo je Miljina mlađa ćerka! Liči na mene . Ni ona ne može da ima decu!” Nikada joj nisam rekla koliko su te njene reči mene bolele. Nikad.

Šta se dešava dalje. Tog januara moja tetka Duša je u Beogradu bila u bolnici. Operacija uha. Ništa strašno, hvala Bogu. Svaki dan sam joj išla u posetu. Tog 5. Januara, odlazim ja kod nje, a ona mi sa vrata kaže: “Joj, Goco, što si mi lepa. Dođi da te tetka ljubi!” Ja onako u čudu, ljubila sa je uvek, priđem , a ona kao iz topa: “ Da ti nisi trudna?” Još jedan šok. Kažemo joj šta se dešava a ona na sve to reče: “ Kupi test!! Ako nemaš para, evo, ja ću da ti dam!”

Ja euforična, odlazim do prve apoteke (mada me je suprug ubedjivao da to ne radim, plašeći se mog razočaranja). Kupujem test i uradim ga "tek" 05.01. Sutradana. Jutro, 6 sati. Ja skačem iz kreveta, odlazim u kupatilo. Nikada pre nisam radila test i ne znajući , stavljam traku u urin. Piše” Staviti traku u urin  do roze linije.” Uradim ja tako, čekam dva minuta i ništa. Kod te roze linije se ne pojavljuje druga. Sva razočarana, spustim traku, na mašinu, okrenem se da operem ruke, plačem i po izlasku iz kupatila bacim pogled na “prokletinju!” Imala sam šta i da vidim: Na sredini su se pojavile dve crte!!!!! Naravno, da sada ne pričam kako sam za malo pala u nesvest, jedva izašla iz kupatila, skakala po sobi budeći muža, plakala, smejala, se, zvala mamu i tatu, sestru i ostale u 7 ujutru da ih obradujem. 8.01.odlazim kod doktora koji potvrdjuje trudnoću!!!!!
Od tog trenutka mi se promenio ceo život, Prvi njegov trzaj u mom stomaku, stalno šutiranje, okretanje...to je za mene bilo uživanje. Ruke su mi stalno bile na stomaku, ja sam pričala priče, bajke, pevala mu....9.septembar je bio termin porodjaja, medjutim, ja sam počela da krvarim 19.avgusta i krvarila punih 11 dana, jer niko od doktora sa klinike, koju neću da spominjem , nije hteo da reaguje. Davali su mi da pijem buskopan i bensedin, medjutim , 28.08. su počeli strahoviti bolovi. Ponovo odlazimo u porodilište gde su me držali do 29.08 do 23h, kada sam jednostavno pitala. " Hoće li mi neko pomoći da se porodim? Umreću!"Tada je dežurni doktor preuzeo stvar u svoje ruke. porodili su me 30.08.2005.u 01 h i 10 minuta carskim rezom. Probudila sam se oko 5 ujutru. oko mene krš doktora, uključen kiseonik, aparat za reanimaciju pored mog kreveta, infuzija u jednoj, krv u drugoj ruci. Moj muž tu.Pitam za dete. Odgovor kratak" Sve uredu, dečak, 3250gr, 50cm, ocena 9/10." Kada mogu da ga vidim?, pitam ja. Oni ćute. 52 sata su me držali u šok sobi. Prilikom porodjaja, nastupila je smrt u dva navrata, imala sam sepsu, krenuo tromb i povrh svega, kada su izvadili bebu i ušili mi stomak, pukne materica. Ponovo rezanje, otvaranje stajanje srca, reanimacija.....Ugledala sam moje čedo, 3.09.kada su me prebacili u porodilište. Moj andjeo spava u boksu pored jedne devojčice. Prilazim tiho i šapnem" Srećo mamina, tu sam" na šta je on na neverovanje moje i sestara u boksu, otvorio oči i pogledao me, onako pravo ljudski. Ja sam bukvalno pretrnula!!! Oke moje, samo što nisu pitale: Gde si ti do sada? Od tada smo nas troje nerazdvojni. Mihailo je jedno zdravo, veselo, duhovito, poslušno , srećno dete!!!! Sada ima 5,5 godina, pun je pitanja, bisera...Uvek spreman za smeh, šalu, igranje, šetnju .I ako smo oboje bez posla, ja sam na zamenama kao učiteljica punih 19 godina, trudimo se maksimalno da mu obezbedimo sve što mu je potrebno da odraste i bude dobar čovek. To što nema baš svaku igračku kao njegovi drugari , što nema firmiranu garderobu, što ne može svaki vikend u pozorištance, igraonicu,  zoo-vrt, nadoknadjujemo mu beskrajnom ljubavlju i pažnjom. Valjda će mama, nekada dobiti posao za stalno, pa ću prvo što budem uradila otići sa svoja dva andjela (sinom i mužem) na more, proslaviti njegov rodjendan u igraonici, a ne u stanu, odvesti ga u zoo vrt, kupiti mu igračku koju on izabere, ali nikada neću dozvoliti da mu materijalno bude na prvom mestu!!! Nisam baš opisala svoje dete od glave do pete, ali bih želela da poručim svima, da nikada ne treba odustajati!!! Bez obzira na sve muke i probleme, besparicu, nezaposlenost, ja sam najsrećnija žena i majka. Kada me Mihailo pogleda svojim andjeoskim okicama, sve se zaboravi i samo kažem IDEMO NAPRED!!! ``

Eto drugari. To je ta priča za koju dobih nagradu. Veće nagrade od mog anđela nema. Nemojte se ljutiti što ja ovde pišem priče iz mog života. Nekako mi je to draže.

Hvala svima koji pročitaju tekst.