The Compleat Angler - book

Dolazi zima, kažu ljudi: vrijeme je za stare prijatelje, stare knjige i staro vino. Prije nekih dvadeset godina, internet na našim prostorima je bio tek u začetku, sad već ne znam kako i gdje, na kojem forumu ili sajtu, upoznah nekog gospodina Engleza.
Tema razgovora bijaše naravno ribolov. On reče da je svećenik koji vodi školsku biblioteku i da bi želio da mi pokloni knjigu, samo da mu javim koju želim.

Nisam razmišljao ni trenutak, odabir je pao na knjigu "Savršeni pecaroš" ili u originalu "The Compleat Angler" autora Izaaka Waltona, knjiga koja je praktično ribolovačka "biblija", doživjela 550 izadanja na vjerovatno svim mogućim svjetskim jezicima i na svim kontinentima. Djelo je staro preko 350 godina. Originalna verzija je pisana na staroengleskom arhaičnom jeziku i divim se novosadskom arhitekti Mirku Stojniću kako je to uspio uopšte prevesti. Da se vratim na priču o engleskom svećeniku, bibliotekaru. Dobih knjigu napisanu u originalnom, arhaičnom engleskom jeziku, nema šanse da bi to neki naš čovjek, prosječnog znanja engleskog jezika, mogao čitati. Zamislite da čitate dubrovačke hronike iz 1500. i neke godine ili neki dnevnik iz Vranja iz istog perioda, a da vam pri tome ni engleski nije maternji jezik. Knjigu čuvam kao nešto sveto, a od 2017. godine je napokon prevedena u Novom Sadu na srpski jezik. Mislim kompletirana je. Ja sam putem ribolovačkog časopisa iz 1990. godine saznao za ovo veliko djelo, koje je izlazilo u nastavcima, kao feljton svake sedmice. Još tada, kao dijete, fasciniralo me kako je neko uopšte to preveo. Putem svemogućeg Googlea naknadno saznam da se radi o Novosađaninu koji ustvari nije profesionalni prevodilac, nego dizajner i arhitekta.

Uvod, prevod i ilustracije: Mirko J. Stojnić

Knjiga Ajzaka Voltona (Izaak Walton) nije nepoznata u nas, barem po čuvenju. Ali je niko još nije preveo. U stvari, verujem da i mnogi koji su čuli za knjigu nisu svesni da je prvo izdanje ugledalo svetlo dana - šta mislite kada? Još davne, davne 1653. Do danas, preko 300 izdanja samo na engleskom jezičnom području potvrđuju trajnost teme, stalnu aktuelnost priče i iskreno, jednostavno kazivanje o lepotama prirode i bavljenja plemenitim sportom-pecanjem.

»Savršeni pecaroš« se ne čita zbog riba – kako još negde pre pedesetak godina piše Kenet Reksrot (Kenneth Rexroth) u Književnom Subotnjem Pregledu (The Satturday Review)« niti zbog uputstva kako da ih lovimo. Ajzaka Voltona čitamo zbog posebnih kvaliteta njegove duše... zbog tona, savršene usklađenosti sa žuborom tihih potoka i tišine cvetnih polja, blagih brda doline Temze iz tih davnih vremena. Pejzaž »Savršenog pecaroša« je čist, okupan u svetlu koje daje jedno lucidno srce.

Volton je roden 1593. Iste godine Šekspir postavlja prvi put »Romea i Juliju«. »Henrik Osmi«, Šekspirova zadnja drama, postavlja se u vreme kada je Voltonu jedanaest godina.

Knjiga »Savršeni pecaroš« je pojam za sebe. U podnaslovu stoji: Rekreacija čoveka koji razmišlja (kontemplativnog čoveka). Kako sam Volton kaže - nije udžbenik za pecanje: »Ako neko ko nije, misli da može postati pecaroš iz knjige,

imaće teži zadatak nego izvanredni mačevalac gospodin Hejls, koji napisa udžbenik »Privatna škola odbrambenih veština«… ta veština se ne uči na rečima nego vežbom, a tako i pecanje... jer pecanje je kao matematika. Nikada se potpuno ne može savladati. Nikada tako da neće biti uvek nešto novo da se sazna.

A čitaocu poručuje: »Želim da čitalac uzme na znanje da sam pišući ovo delo načinio sebi rekreaciju od rekreacije... da pišem iz zadovoljstva, a ne da zaradim novac, i ovo delo se ne hvali ničim više. Jer ja ne volim prazna obećanja i ne želim da zavedem čitaoca.«

Posmatrano našim očima, čini mi se da je ovo delo i veće nego što je ikada Volton mogao zamisliti. Bratstvu pecaroša dočaraće lepote, idilu, blagodeti nezagađene prirode, bistrih voda. Ukazaće na kontinuitet stalnog nadmetanja ljudskog intelekta i prirodnih uslova, instinkta i znanja ribe. Zapazićemo čudne konstatacije o nastanku pojedinih riba ili crva - u skladu sa znanjima toga vremena, ali i neverovatna već tada sasvim naučna rezonovanja često i o složenim problemima prirodnih nauka. Začudiće se mnoštvu mamaca, mušica, veštačkih i prirodnih, koji su već tada bili upotrebljavani u lovu na pastrmke.

Svako od detinjstva, pa do starih dana, može naći nešto što će mu u ovoj knjizi (ili što bi mu) priraslo za srce. Nešto što je ovu svojevrsnu Bibliju sportskog ribolova i ekološke istorije u divno romansiranom izdanju zadržalo na tržištu puna tri i po veka.

Može nam u početku biti čudan pristup Voltona raspravi, kako on kaže: »Discourse«. Sreću se tri (inače sasvim žive, od krvi i mesa) neimenovane osobe: Piscator (latinski pecaroš), Venator (lovac) i Auceps (sokolar). Njima se docnije pridružuje Viator (putnik). Svako od njih obrazlaže i brani svoje zanimanje, odnosno rekreaciju. Piskator - ko će drugi nego pecaroš - uspeva da dokaže da je njegova rekreacija najpotpunija i podučava učenika Venatora pecanju opisujući mu vode Engleske, ribe i načine njihovog hvatanja, kroz razgovore na obali, u toku pecanja, predaha u zabitim tudorovskim mehanama tadašnje Engleske.

Ovako je to izgledalo u ribarskom časopisu devedesetih godina prošlog stoljeća:

Poglavlje o štukama. I na isti način opisuje sve riblje vrste u Engleskoj tih godina.
Kao što prevodioc reče, ovo nije samo knjiga o ribolovu, nego i o lijepom ponašanju prema prirodi, u to vrijeme pojam ekologija nije ni postojala. Ovo je knjiga o ribljim receptima toga vremena, o pticama iznad rijeke, o pjesmama seljančica koje su čuvale svoju stoku pokraj rijeke, između ostalog i o tome.