Poticem iz stare kamene kuce na samoj obali reke. Kamen je siga, nastao u cudnom hemijskom procesu vode i sunca. Reka je planinska, brza i sa bezbroj vrela. Ispod same kuce izvire voda. I ispod strme livade. I iznad kuce u bukovoj sumi. Nikada ne znas kada ces naici na vrelo. Bistro, hladno i penusavo. I uvek te okruzuje prijatna svezina koju donose vetrovi sa Jadovnika, surove i neposumljene planine. Ispod nje, u kotlini, lezi selo Sopotnica.
(na jednom saboru u Sopotnici)
O postojanju vode na ovim prostorima govori legenda: Nekada su Sopotnicani živeli s druge strane Jadovnika, na žednoj ravni Pesteri. Kada im je dojadila zedj, krenuli su prema Limu, napustajuci dedovinu. Na Jadovniku zanoce i u gluvo doba noci planinom se prolomi cudan glas: "Birajte! Hocete li vodu ili srecu? "Vodu! Vodu!", vapili su napaceni seljaci. Onda nesto zatutnja, zemlja zadrhta, raspuce se stena, iz nje zasopta snazno vrelo i sruci se u obliku vodopada niz stenovite strmine.
Cim se izadje iz hrastovih sumaraka od Lima, ukaze se velicanstven prizor: sa visokih krecnjackih litica stropostavaju se vodopadi i svojim hukom daju ovom planinskom selu posebnu draz. Tu su i valjarice i vodenice nanizane kao biseri na djerdanu. Nekada su radile i svojim ceketanjem davale selu poseban zivotni ritam. Poslednji vodenicar i valjaricar bio je moj deda.U svom radu je koristio raboš za vodjenje knjigovodstva.Drvce zarezano razlicitim crticama,vertikalno deljeno na dva dela.Jedan deo bi ostajao valjaru a drugi seljku.Kada se nesto zadrzi u narodu ,to je mudrost.Danas ne cekecu vodenice i ne cuju se udarci maljeva .Vodenicki kamen je zauvek stao odlaskom dede Dimitrija Milikića.
Ova fotografija se nalazi u Domu revolucije u Prijepolju,a moj deda je 30-tih godina bio na naslovnoj strani pariskog Monda ,fotografija pod nazivom ,,Tehnika narodu."
U Sopotnici postoji i planinarski dom ali je razvijen i seoski turizam. Kod domacina je dobar smestaj a hrana izuzetna. Mozete kampovati I u dvoristu planinarskog doma. Sva moja leta su ovde ispisana.
(preuredjena nekadašnja vodenica mog dede)
Odlazeci,nekako tuzno pogledam duboko dole i vidim Lim,divan,zelen,kako vijuga izmedju kosih planinskih strana.
Svi ce se vracati u mesto odakle su im dedovi. Mnogo ljudi je shvatilo posle ove pandemije, da zivot u gradu je daleko od idealnog. Lep i poetican tekst