Branislav Nusis - Svet prvi cin

ПРВИ ЧИН

Соба код Томе. На средини и са стране по једна врата. Лево напред прозор. Намештај обичан, какав се виђа у нашим старим кућама. Десно од средњих врата један миндерлук, а над овим виси старински часовник са шареном таблом, жутом шеталицом и гвозденим теговима, што изгледају као мали суџуци. На часовнику казаљке показују тачно три часа. С леве и десне стране часовника по једна слика (каква битка или убиство Максимилијаново, ловчева пратња или људски век). Лево од средњих врата орман, над којим виси икона, под њом босиок и стакоце богојављенске воде. По орману разастрт чист, бео чаршавић од српског платна, а поређане шоље, флашице, чаше, један сапун, две јабуке итд. Иза ових ситница је, ослоњен на зид, па орману још и дубоки рам, у коме је невестински бели венац. Напред лево, где је прозор, стара кожна наслоњача, из које се овде онде види кучина; десно напред је четвртаст сто, покривен куповним чаршавом. На столу су новине, наочари, муштикла, табакера и дуван, растресен на старим новинама.

I

Тома, Јелкица.

ТОМА (при дизању завесе заваљен у фотељи спава. Новине које је читао испустио је крај себе).

ЈЕЛКИЦА (пошто после извесне паузе избије на часовнику три, улази с лева на прсте, погледа још једном у часовник, па прилази Томи. Мазно). Татице, татице!

ТОМА (тргне се и трља очи).

ЈЕЛКИЦА. Избило је три.

ТОМА (погледа на часовник). Јесте, Бога ми. (Вади свој џепни часовник и сравњује). Опет је тај матори угурсуз измакао.... за пет минута.

ЈЕЛКИЦА. А јуче смо га дотерали.

ТОМА. Такав је он: по годину дана добар, добар као добар дан, па на једанпут удари у инат. Дотерај га опет, Јелкице.

ЈЕЛКИЦА (отрчи, попне се на миндерлук и дотерује казаљку). Је ли добро?

ТОМА (гледа у свој часовник). Макни још мало, још за један минут.

ЈЕЛКИЦА (изврши). Ето.

ТОМА. Тако, хајде сад сиђи.

ЈЕЛКИЦА (скочи с миндерлука, дотрчи до Томе, седне на шамлицу крај фотеље и узме новине, које је он при спавању испустио). Да наставим?

ТОМА. Чекај, да ти нађем где сам стао. (Узме јој новине и тражи)....Е, ево овде.

ЈЕЛКИЦА (чита) „Немачка се још увек држи резервисано. Њени представници још ничим нису дали познати, да су од своје владе добили...“

II

Нада, пређашњи.

НАДА (такођер слева). А, ви сте већ будни; а ја као бајаги похитала, да вас будим.

ТОМА. Јелкица је била вреднија.

НАДА. Треба ли да вам направим коју цигарету?

ТОМА. Види, ако нема у табакери. (Јелкици). Хајде, хајде настави.

НАДА (загледа у табакеру и седне те прави цигарете).

ЈЕЛКИЦА (чита изнова). „Немачка се још увек држи резервисано. Њени представници још ничим нису дали познати, да су од своје владе добили ма каква упутства. Међутим, Енглеској је стало до тога, да сазна гледиште, које ће према целој овој ствари заузети немачка дипломација.“

III

Сима, пређашњи.

СИМА. Добар дан и на здравље!

НАДА и ЈЕЛКИЦА (скоче са својих места и прилазе му руци). Добар дан, Чика-Симо. (Узимају му шешир и штап и остављају).

СИМА. Јеси ли свршио ту твоју политику?

ТОМА. Чекај, само још да сазнам, шта мисли Русија.

СИМА. Ето ти сад. А која ти је фајда, што ћеш знати, шта мисли Русија?

ТОМА. Није ми никаква фајда, него тако, кад ти не дођеш тачно у три, ја онда морам нечим да се забављам.

СИМА (седа). А знаш ли, зашто сам одоцнио?

ТОМА. Е?

СИМА. Па купио сам.... гле.... (вади из џепа) нов шпил карата. Рекли смо данас да почнемо да те учим.

ТОМА. Јесте, Бога ми. Идите, децо, те нам спремите кафу. Јеси ли ми, Надо, направила коју цигару?

НАДА (дајући му табакеру). Јесам, оче (оде лево).

ЈЕЛКИЦА (оде за њом).

IV

Тома, Сима.

СИМА. Хоћемо ли, а?

ТОМА. Па хајде баш? (Припаљује).

СИМА (отвара шпил). Ти знаш већ, како се која фарба зове?

ТОМА. Ех, де, де, де, ти опет.... Толико знам ваљада, и ако никад нисам узео карте у руке.

V

Стана, пређашњи.

СТАНА (с лева). Добар дан, господин-Симо. Рекоше ми деца, да сте дошли.

СИМА. Добар дан! Дошао, па задоцнио само три минута, а ваш ми муж већ пребацује.

СТАНА. Изволте, седите.

СИМА (сео и издваја карте). Дакле, то није као у џандару; овде је кец најстарији....

СТАНА. Али зар ћеш истина, Томо, сад под старост да учиш карте? Ја мислим то ви ономад само од шале говорите.

ТОМА. А што од шале?.... Да научим.

СТАНА. Што ће ти то, за Бога? Нећеш ваљада почети сад да се карташ?

СИМА. Ама не, госпођо, ви ме нисте разумели. Нећемо ми учити карте зато, да ми играмо, не; него да гледамо, кад други играју. Тома, знате, и не уме да живи, као што је ред да један пензионар живи. Завукао се овде у кућу, па плеви башту, храни пилиће, чита новине и тако.

СТАНА. Него како ви мислите?

СИМА. Ја сам, видите, саставио нарочити план, како ћемо живети од сад, и претресли смо тај план, па смо га и усвојили. Је ли тако, Томо?

ТОМА. Та оно.... нисам баш на све пристао.

СИМА. Чекај, брате, ево је и госпођа овде, па нека каже и она своју реч.

СТАНА. Да чујем баш тај ваш план.

СИМА. Молим. Дакле, у шест часова у јутру кренућемо се од куће и ићи ћемо на пијацу. Не морамо ништа пазарити, него онако ићи ћемо, да видимо шта има, а шта нема, да прокрстаримо онуда малко, и онда, око седам часова, свратићемо у кафану на кафу. Ту ћемо се видети с људима, проговорити, чути ако се прошле ноћи образовало ново министарство или ако је прошле ноћи држава закључила нов зајам, или ма шта друго ново, па ћемо за тим читати јутарње новине све до девет часова. У девет часова ићи ћемо у министарство финансија, на касу где се пензија прима, и седећемо у чекаоници све до једанаест часова. Не морамо ми имати ништа да примамо, — ићи ћемо тек колико обичаја ради: нека нас види благајник, а, после, и зато, што се ту, у тој чекаоници, збирају сваки дан и сви остали пензионари, па ту човек може да чује све новости, све и политичке и неполитичке новости.

СТАНА. Па мој се Тома не бави политиком.

ТОМА. То јест, ја волим да чујем само крупније ствари....

СИМА. Али не бавим се ни ја политиком, него само тако, волим да чујем, много волим да чујем шта има ново.

VI

Нада, пређашњи.

НАДА (уноси на служавнику две шоље кафе и служи прво Симу). Изволте.

СИМА. Хвала, чедо моје. (Прими кафу и почне савијати цигарету).

НАДА (пошто послужи и оца). Желите ли ви, мајко?

СТАНА. Нећу, сад сам испила.

НАДА (повлачи се лево у собу).

VII

Сима, Тома, Стана.

СИМА (наставља, као и да није прекинуо). За тим ћемо у једанаест часова кући на ручак. (Припаљује цигарету).

СТАНА. Зар већ у једанаест?

СИМА. Молим. Онај један час до ручка потребан нам је. Сваког дана треба очистити муштиклу, треба цепкати дрвцад за чачкалице, навити кућни часовник, пребројати суво месо у оџаку, прегледати славину на бурету у подруму, истерати муве из собе за спавање и још пуно таквих ситних ствари, које човек, кад дође у пензију, мора сваки дан вршити. (Повуче два три дима). После ручка мало ћемо прилећи....

ТОМА. Е јест, ја то морам....

СИМА. Молим те, као што кажем: после ручка мало ћемо прилећи, или ћемо узети новине или какав календар или кувар. Не знате ви, како се слатко спава, кад човек заспи читајући кувар.

СТАНА. Ваљада сањате какво лепо јело?

СИМА. А није то, него увек сањам, да ме је ко позвао на ручак. (Испио је кафу, па хоће да остави шољу).

СТАНА. (прихвата је). На здравље!

СИМА. Хвала!.... За тим ћемо после спавања, око три часа, изаћи опет у кафану и увући ћемо се у карташку собу и стаћемо карташима више главе, и то ја ћу стајати уз једну странку, а Тома ће уз другу. Ми, дакле, нећемо играти.

СТАНА. Па што вам је онда потребно да учите карте?

СИМА. Зато, да бисмо разумели игру. Ви још не знате, како је то слатко стајати више главе неком, кад игра карте, али кад разумете по мало игру. Ту се човек бесплатно једи, бесплатно радује и бесплатно игра карте. Знате, ту се често човек и посвађа, и ако га се не тиче, па онда често пута притекне у помоћ и по каквим саветом, и ако му га онај што игра не тражи, па онда човек стрепи, боји се, рескира, — и све га то ништа не стаје.

СТАНА. Па тако цело после подне да стојите људима над главом?

СИМА. А не. Пред вече ћемо ишетати мало Теразијама, те да сретнемо овог и оног, да опет чујемо по нешто ново, да стојимо по мало код каквог ћошка или пред кафаном, да загледамо, ако се каква кућа зида, и да кажемо наше примедбе, да застанемо, ако се каква кола скрхају или ако се двоје свађају, и у опште да исцрпемо сва она задовољства, која пензионарски живот чине тако слатким.

ТОМА. Е право да ти кажем, ја се уморих само слушајући то, шта све треба да радимо, а где бих ја све то и радио?

СИМА. Како то сад? Па јеси ли ономад пристао?

ТОМА. Ономад ниси био тако опширан, а, после, и нисам хтео да ти кварим вољу. Али... не могу ја то некако тако... Научио сам на овај мир и тишину, не одлазим никуда, не долази ми нико; живим овде у кућици са женом и децом, разговарамо, плевимо башту, хранимо живину, читамо шта мисли Русија, а шта Енглеска, па тако нам прође дан.

СИМА. Не кажем да је и то рђаво... Дабоме, кад човек има фамилију...

СТАНА. Па јесте, ви сте самац, па вам се и не мили код куће.

СИМА. Па, право да вам кажем, и то је истина. Дакле, нема онда ништа од мога плана?

ТОМА. Ево, ако хоћеш: све што могу да пристанем, то је, да ме научиш једној игри, па да дођеш, као што си и до сад долазио, сваки дан у три часа, те да одиграмо по неколико партија уз кафу.

СИМА. Добро... Кад већ нећеш друкче, макар и тако. Научићу те шлаге.

СТАНА. А је л' то за новац?

СИМА. Па јесте.

ТОМА. Ако је. Ми ћемо играти у једну пару.

СИМА. Па и то можемо, а добит да мећемо у пикслу у корист рањеника.

ТОМА. Којих рањеника?

СИМА. Па, руских рањеника. (Меша карте).

ТОМА. Каквих руских рањеника, кад и нема рата?

СИМА. Све једно: ако га нема, биће га. Док је Русије, мора бити рата, а кад има рата, мора бити и рањеника. Дакле, збираћемо пикслу у корист тих будућих руских рањеника.

ТОМА. Добро, пристајем.

СТАНА. Али, немојте само данас почети; почните од сутра.

ТОМА. А што не баш данас?

СТАНА. Ех, тако... Данас имамо у кући једну малу светковину, а кад је светковина, онда се не игра карата.

ТОМА. Светковину?

СТАНА. Дабоме, те још какву.

ТОМА. (Домишља се). Чекај... данас је двадесет година, како смо ову кућу купили.

СТАНА. Ниси погодио. Од куд данас, кад смо се уселили тек седмог новембра?... Заборавио си.

ТОМА. Ама данас сам закључио погодбу.

СТАНА. Није, вараш се.

ТОМА. Е, чекај, сад ћу те уверити. (Оде до ормана и узме онај рам, у коме је венац, и обрне га. Сими говори). Знаш, ово је наш венчани венац, па сам ја остраг увек записивао сваки важнији догађај.

СИМА. То је онако, као неки Октоих. Сасвим паметно. Зашто да се заборави?

ТОМА (пошто је метнуо наочаре, чита с леђа рама). Ево: „Нека се зна, да смо ја и Стана за наш новац, који смо, провев петнаест година брачнога живота у међусобној љубави и штедњи, данас, 28. октобра 1885. године, купили кућу и у исту се уселили 7. новембра исте године“. (Оставља слику на сто).

СТАНА. Ето видиш, а данас је тек 4. септембар.

ТОМА. Јесте, Бога ми. Е па, каква је онда светковина данас. Ваљда није мој рођен дан?

СТАНА. Није.

ТОМА. Него шта је?

СТАНА. Данас је равно петнаест година, како је Каја код нас у служби, а педесет јој је година живота, па ме молила, да почасти децу.

ТОМА. Е, то ли је? Па што ми одмах не кажеш? А јеси ли јој купила што, да јој поклонимо?

СТАНА. Требало је да купим, ал', Бога ми, немам кад да изађем у чаршију.

СИМА. А шта бисте јој узели?

СТАНА. Па какву шамију.

СИМА. Па молим вас, ја и онако идем сад у чаршију.

СТАНА. Ех, да не буде за вас то терет?

СИМА. Та оставите, молим вас, какав је то терет? Ево мене за пола часа, па да се и ја почастим. Та и ја сам члан ваше фамилије. Нема нигде забележено, али ће бити, мислим, скоро двадесет година, како ја сваки дан увратим и испијем кафу код вас. Чекај... Има ли овоме часовнику двадесет година?

ТОМА (размишља). Има.

СИМА. Е, оног си га дана донео, кад сам ја дошао први пут на ручак. То баш памтим. Хајде, одох ја. (Полази).

СТАНА. Е, баш вам хвала, господин-Симо.

СИМА. Молим, молим. (Оде).

VIII

Стана, Тома, за тим Нада, Јелкица, Каја.

СТАНА. Баш му хвала; увек нам се нађе. Чекај да зовнем Кају: хоће да ти пољуби руку. (Оде до левих врата). Кајо, оди, сам је господин.

КАЈА (улази с лева с једним тањирем колача).

НАДА (улазећи за Кајом). А замислите, оче, тетка Каја крила од нас...

ЈЕЛКИЦА (која је такођер ушла). А данас је равно петнаест година, како је у нашој кући.

КАЈА (брише очи од суза.) Јесте, па хоћу моју дечицу мало да почастим. (Љуби руку Томи).

ТОМА. Е, па нека ти је срећно, Кајо, и дај, Боже, да под нашим кровом проведеш цео век.

КАЈА. Ох, кад би Господ хтео да вас чује! Зар ја могу тражити боље господаре и лепши мир, него у вашој кући?

НАДА. Е, сад тек прими и од мене честитку; оно се у кујни не рачуна.

КАЈА (љуби је). Хвала, чедо моје. (Осврће се и тражи очима Јелку). А моје дете, зар ми моје дете неће да честита?

ЈЕЛКИЦА (која се била заиграла). Хоћу, Хоћу, дадо! (Загрли је).

КАЈА (љуби је). Зар моје дете, које сам ја прихватила и однеговала? Злато моје! (Љуби је).

НАДА. А што нам то, тетка Кајо, нисте казали, па бисмо ја и Јелка вас изненадили, а не ви нас?

КАЈА. Ех, што да говорим? Није тако важна ствар. Тек паде ми онако на памет, па рекох: Хајде да почастим моју дечицу. Узмите, узмите.

ЈЕЛКА (узима колаче и једе). И то дада умесила баш оно, што ја волим.

ТОМА. Е па, ти си јој најпреча.

КАЈА. А знате ли, децо, ко је још у овој кући са мном заједно петнаест година?

СВИ. Ко?

КАЈА. Наш мачак, Марко. Тог дана, кад сам се ја погодила код вас у службу, добили смо и Марка од господина Симе.

СТАНА. Јесте, Бога ми.

ТОМА. Па хоћемо ли и њему да честитамо?

НАДА. А где је Марко?

КАЈА. Ено га у кујни под огњиштем.

ЈЕЛКИЦА. Хајде да му понесемо по један колач. (Узме колач).

НАДА (узме и сама). Да га нађемо.

ЈЕЛКА (отрча до ормана и нађе тамо једну црвену пантљику). Хоћу да му вежем ову пантљику око врата: нека и он изгледа данас свечано. Хајдемо, да га нађемо. (Отрчи).

КАЈА и НАДА (оду за њом).

IX

Стана, Тома.

ТОМА. Јест, Бога ми, пролазе године, пролазе часом, као да је све то јуче било... (Шета и размишља). ....Као да је јуче било.

СТАНА (дотле распрема сто и збира шоље на служавник).

ТОМА (шетајући дошао је до оног стола, на коме је Нада правила цигарете, извадио цигарету и пали је). Стано.

СТАНА. Чујем.

ТОМА. Остави, Бога ти, ову слику на своје место. Бојим се, пашће, па ће се разбити.

СТАНА (узме рам с венцем, који је Тома на тај сто мало час оставио и загледа му задњу страну). А, видиш, овде ниси записао само кад смо кућу купили, него и још нешто.

ТОМА. Знам, то је кад су се деца родила. Дај овамо. (Чита). „У овој нашој кући роди нам се и прво чедо 4. фебруара 1887. год., које на крштењу доби име Надежда....“ А ово је за Јелкицу: „15. априла 1890. године роди нам се и друго чедо, које на крштењу доби име Јелена“.

СТАНА (броји на прсте). Па то ће Нада, Томо, сад скоро да напуни осамнаесту годину.

ТОМА. Јесте.... а Јелица петнаест.

СТАНА (седне, спусти слику на крило и замисли се). Бога ми, Томо, осамнаест година! Па то није мало.

ТОМА. Како мало? То је већ девојка.

СТАНА. Девојка за удају, а ми никад нисмо сели, да тако о томе мало промислимо и поразговарамо.

ТОМА. А што бисмо, Стано, ту имали да разговарамо?.. Што буде суђено, суђено.

СТАНА. Да видиш, није ни тако, Томо.

ТОМА. А како би друкче било?

СТАНА. Е па, видиш, девојка је прирасла, постасала је, а ми се некако одвојили од света: нити је куда водимо, нити изводимо; нити је ко зна, нити види. А то не иде тако.

ТОМА. Ама шта не иде?

СТАНА. Па тако, то не иде. Ми живимо овако сами за се, одвојени сасвим од света, ни с ким се не мешамо.

ТОМА. А шта нам фали. Ето, прочитај како ту пише. (Узме слику из њена крила). „Провев 15 година брачнога живота у међусобној љубави“... То је донде кад смо купили кућу, је ли? Па и од тада зар нисмо мирно и лепо живели? Нити си ти мени рекла зазорну реч, нити сам ја тебе прекорио; деца нам одрасла здрава, добра, волимо се, живимо мирно, тихо и срећно, па шта ће нам другаче да живимо?

СТАНА. Та то не кажем. Зар мени и теби треба другаче да живимо? Али, видиш, заробили смо и ову децу.

ТОМА. Па и деца су задовољна; не траже ни она друкче да живимо. Сви се у кући слажемо и волимо, па чак и ова Каја. Ето, скрасила се код нас и привикла, па не тражи боље.

СТАНА. Јесте, ама видиш, Нада је већ дорасла, па морамо о томе промислити. Не можемо због ње ван света. Ако хоћемо да је збринемо, морамо се мало измешати са светом, морамо је увести у свет.

ТОМА. Ама како да се измешамо са светом?

СТАНА. Па ето тако: да одемо овоме и ономе у посету, да изведемо дете на игранку, на свадбу; да призовемо познанике, да нам дођу; да отворимо мало кућу, па да нам свет дође и да му одемо... Размисли, Бога ти, Томо, о томе.

ТОМА (забринуто). Та не кажем ја да не треба. Треба, знам ја; него сам научио на овај мир, и као најзгодније ми је овако, кад ни ми о свету, нити свет о нама води рачуна.

СТАНА. А то је баш оно, Томо, што свет не води о нама рачуна, а девојка дорасла, па бисмо ми баш требало све и сва да учинимо, да свет води о нама рачуна.

ТОМА (убеђен). Оно, тако је... Видим да је тако. Морамо, морамо макар и жртвовали наш мир... Само... како ти то мислиш, шта треба да радимо?

СТАНА. Па... тако... Даћеш мало пара, да скројим Нади какву хаљину за посете, а и за кућу.... А требаће што и за Јелку, па.... онда.... отићи ћу овде и онде у посету.... Ето, има кућа с којима се знамо, али нисмо им ишли и нису нам долазили.... Тако.... одвојили смо се, па сад треба да се опет спријатељимо са светом.... Треба и да призовемо свет, да нам дође, да отворимо мало кућу.

ТОМА (размишља).

СТАНА. Ако мислиш да немам право, онда нека не буде, Томо.

ТОМА. Не кажем.... Ко ти каже да немаш право? Размишљам само, да ли ће то бити боље... А кад ти кажеш да је добро.... Колике смо године проживели мирно и лепо и нисам ти никад казао: „Није“, кад ти кажеш нешто да јесте.

СТАНА (пребацујући). Нисам ни ја теби, Томо.

ТОМА. Боже, сачувај!... Е па, видиш, зашто сад да ти спорим? И, дабоме, мајка си и ја отац... Морамо промислити мало о деци, морамо све учинити за њих и за њихову срећу... Па, дабоме, треба да се познамо мало, да се виђамо, да се измешамо са светом, треба да призовемо мало тај свет и нашој кући, да отворимо кућу... А... треба ли много пара за те хаљине за децу?... (Вади портфељ).

СТАНА. Па... не знам да ти кажем.

ТОМА (вади). Ја ћу ти дати нешто, па ти види. (Даје јој). Ако затреба још, ту сам; ако претече, вратићеш ми.... (Размишља). Ето, нека буде тако; до сад је било друкче, а од сад нека буде тако. Нећу после да пожалим на самог себе.

X

Нада, Јелка, Каја, пређашњи.

НАДА (смеју се најпре с поља, па онда утрче, Нада напред, носећи мачку којој је око врата везана црвена пантљика, за њом трчи Јелкица и, најзад, Каја). Ево га Марко.

ЈЕЛКИЦА. Како нас је лепо дочекао! Седи на тетка-Кајину кревету, па све овако (жмирка очима), а ми њему: „Честитамо, теча-Марко, дан“, а он овако (опет жмирка), па врр....рр....врр....рр.... а ја га онда узмем за шапу, па га продрмусам и викнем: „Честитам ти, теча-Марко, дан“, а он ми онда рече: „Фала“.

СТАНА (милује Јелку).. А баш ти рекао: „Фала?“

ЈЕЛКИЦА. Па да... онако мачјим језиком рекао је: „Мијау!“

ТОМА. А јесте ли га почастили?

НАДА. Дали смо му колача.

ЈЕЛКИЦА. И још како је слатко појео! Па се после лепо убрисао.

ТОМА. Е, баш се убрисао?

ЈЕЛКИЦА. Па да, овако. (Лиже језиком уснице).

НАДА. Довели смо га, да му и ви честитате.

СТАНА (Озбиљним тоном). Знаш шта је, Надо? Остави ти тога теча-Марка Јелки, за њу је то, нека се она игра, а с тобом има мајка да проговори реч две.

НАДА. Ево. (Даје Јелки мачка).

ЈЕЛКИЦА. Врр...врр... теча-Марко, сад ћемо ми играти светковине. Хајде кажи: „Мијау!“. Кажи....

СТАНА. Однеси га у кујну, па нек ти тамо каже све што хоћеш. Хајде, пођи и ти, Кајо.

КАЈА (Јелки). Хајде, душо.

ЈЕЛКИЦА. Е, нећу сама; чекај да понесем и моју Нину, и она да честита теча-Марку дан. (Додаје Марка Каји). Придржи ти, дадо, Марка. (Отрчи до ормана и узме своју лутку). Хајдемо сад. (Отрчи и Каја за њом).

XI

Стана, Тома, пређашњи.

СТАНА. Слушај, Надо: ја и отац смо решили овог часа нешто врло важно.

ТОМА (који је сео). Да, слушај, дете, што ће ти мајка рећи... То смо заједно решили.

НАДА. Ја слушам.

СТАНА. Ти већ и сама видиш, дете, да си дорасла и... како да кажем...

ТОМА (хоће да јој помогне). Па то... дорасла.

СТАНА. Јесте. И сад је већ време, да мало и у свет излазиш. Ти си се овако сабила у кућу с нама, а ми никуда не излазимо, ни с ким се не виђамо, не мешамо се са светом. Па не можеш ти због нас остати тако одвојена од света.

ТОМА. Ми смо могли, за нас је било друго; али ти не можеш.

НАДА. Како год ви кажете.

СТАНА. Ја и отац смо разговарали и размишљали смо озбиљно о свему, па смо решили, да од сад друкче почнемо. Ми хоћемо да од сад живимо са светом.

ТОМА. Јесте, хоћемо да се измешамо са светом, да му одлазимо и да се виђамо.

СТАНА. Да отворимо мало кућу и да призовемо свет, да нам дође.

НАДА (радосно). То је лепо, то је врло лепо, мајчице. (Грли је).

ТОМА. Да, ето, то смо решили ја и мајка.

НАДА. И то све због мене.

ТОМА. Па, дабоме, није због нас. Нама је и овако било добро. Него због тебе....

НАДА. Хвала вам, велика вам хвала. (Љуби Томи руку)

ТОМА. А ти се томе радујеш?

СТАНА. Боже, Томо, млада је, мора се радовати.

НАДА. Па ја нећу од вас да кријем; дабоме да се радујем.

СТАНА. Е па, видиш, зато сам те и задржала. Сад се лепо спреми, да изађемо мало, да ти наручим једну две хаљине, да имаш с чим изаћи и дочекати.

НАДА. И нову хаљину ћете ми правити?...

СТАНА. Да, отац ми је већ дао новаца.

НАДА. О, како сте ви добри!

СТАНА. Е па хајде сад, метни шешир на главу и дај ми мој, па да пођемо.

ТОМА. Е, још сад?

СТАНА. Па, ето, имамо времена, а новац си нам већ дао.

НАДА. Још сад, боље још сад. (Тапшући и певушећи отрчи у леву собу).

XII

Стана, Тома.

СТАНА. Видиш ли, какву си радост учинио детету?

ТОМА. Видим.

СТАНА. Жељно је света.

ТОМА. Па ето, — нека му буде.

XIII

Јелкица, пређашњи.

ЈЕЛКИЦА (утрчи сва задихана, носећи Станин шешир). Мама, а хоћу ли и ја добити нову хаљину?

СТАНА (узима шешир и меће га на главу). Хоћеш, душо. Зар тебе да оставимо без хаљине?

ЈЕЛКИЦА (помаже мајци да намести шешир). Али ја хоћу плаву. Знаш, од кад сам те молила за плаву хаљину?

СТАНА Добро, добро, нека буде плава.

ЈЕЛКИЦА. А хоћу ли и ја поћи сад с вама?

ТОМА. Е па дабоме. Куд би то и могло бити без тебе?

ЈЕЛКИЦА (отрчи до левих врата). Дадо, дадо, тетка Кајо, донесите мој шешир... мој шешир.

XIV

Нада, пређашњи.

НАДА (обучена). Ја сам готова.

СТАНА (навлачећи рукавице). Ево, душо, и ја сам.

ЈЕЛКИЦА (скида са себе кецељу и баца је на патос, дотерује кику и у опште спрема се).

НАДА. Јелкице, и ти ћеш с нама шетати. Водићу те свуд.

ЈЕЛКИЦА. А кад нам дођу посете, ја ћу послуживати; ти седи и забављај госте, а ја ћу послуживати. (Опет на левим вратима). Дадо, мој шешир.

XV

Каја, пређашњи.

КАЈА. Ево, ево, душице; нисам могла да га нађем.

ЈЕЛКИЦА (шчепа шешир и натуче га на главу). Хајдемо, хајдемо.

НАДА. До виђења, оче. (Пољуби га у руку).

ТОМА (Јелки која је већ отрчала до врата). А ти?

ЈЕЛКИЦА (врати се). Јесте, Бога ми. (Пољуби га). Ја од радости и заборавила.

СТАНА, Хајдемо, децо!

НАДА, Јелкица (весело поскакујући, попевајући). Хајдемо, хајдемо, хајдемо!... (Оду на средња врата).

XVI

Каја, Тома.

КАЈА (остала на сред собе и гледа зачуђено за њима, па маше главом и час погледа у Тому, а час за њима). А куд одоше, Бога вам, господине, овако с хуком?

ТОМА (који се и сам није измирио с будућношћу, сео на столицу, погледом испратио оне који су отишли, па се замислио, пробуђен Кајиним питањем). У свет, Кајо, у свет!

---

ДРУГИ ЧИН