Branislav Nusic - Svet Cetvrti cin

e pa dragi moji ako se nniste smorili evo ga i cetvrti poslednji cin ovog komada, nadam se da ste uzivali, napravicemo malu pauzu pa cemo naci nesto sto ce vam skrenuti paznju
ЧЕТВРТИ ЧИН

— Намештај и распоред исти као и у првом чину. —

I

Нада, Јелкица.

ЈЕЛКИЦА (у краткој сукњи као и у првом чину. При дизању завесе стоје обе загрљене и плачу). Немој, Надо. Ето, кад ти плачеш, морам и ја.

НАДА. Ћути.

ЈЕЛКИЦА. Не могу да ћутим. Морам увек да плачем, кад тако други плаче, а тако исто морам и да се смејем, кад се други смеје.

НАДА. Остави ме. Лакше ми је, кад сам сама.

ЈЕЛКИЦА. Ето ти сад. А зашто да те оставим?

НАДА. Кад би ти само знала, колико сам ја несрећна!

ЈЕЛКИЦА (истргне се из загрљаја, кроз плач). А зар ја нисам? Ето... морам опет да носим кратку сукњу.

НАДА. Зар је и то нека несрећа?

ЈЕЛКИЦА. Још каква.

НАДА, Та иди, дериште, ти и не знаш шта је то несрећа.

ЈЕЛКИЦА. Ју, Надо, како ти то говориш?... Зар ја не знам шта је то несрећа? Па ето, зар има веће несреће на свету, него то: носиш свега три дана дугачку хаљину, сматрају те као девојку и многи мисле да си ти одиста девојка, па се тако према теби и понашају, па сад... сад опет дете. (Горко плаче). Ах, не, то се не може издржати.

НАДА (милује је). Ћути, лудице једна; то је све само шала. (Бôно). Моја је несрећа сасвим друкча. Отеран младожења на онако груб начин, па онда срамота од света, и све, све што је најгоре и што се само једној несрећној девојци може десити.

ЈЕЛКИЦА. Па шта ћеш сад?

НАДА. Шта? Ништа. Остаје ми само да се овако гушим сузама.

ЈЕЛКИЦА. А зар није боље, да разговараш са оцем и мајком? Можда је то нека погрешка?

НАДА. Не смем. Избегавам их. Бојим се, бићу груба према њима, јер нећу умети да се уздржим. Они су ми криви.

ЈЕЛКИЦА. Е па, ако су криви, а они нека лепо то и исправе.

НАДА (реши се). У осталом, то је и најбоље. Говорићу још данас са оцем и мајком сасвим отворено и озбиљно. Решила сам се, морам то учинити, па ма шта било.

ЈЕЛКИЦА. А ја сам се опет најозбиљније решила, да сматрам себе великом девојком, и ако морам носити кратку сукњу.

НАДА. Слушај, Јелкице, ако наиђу отац или мајка овамо, а ти се одмах склони, да ме оставиш на само с њима.

ЈЕЛКИЦА. Па ево је мајка, долази.

НАДА. Хајде склони се.

ЈЕЛКИЦА (полазећи). Склонићу се, али да се после опет састанемо, да заједно плачемо. Ја тако волим, кад заједно плачемо. (Оде лево).

II

Стана, Нада.

СТАНА (долази из десне собе, замишљена и брижна). Шта радиш, чедо моје?

НАДА. Ето, оплакујем своју судбину.

СТАНА. Не умем ни да те тешим, јер не разумем шта је све ово, што се око нас збива. Ушао је неки нечастиви у кућу, Боже ме прости (крсти се), или је Тома.... Не смем чисто ни да изговорим, али код њега не може бити све на своме месту.

НАДА. Отац никад до сад није био такав.

СТАНА. Толике године, ћерко, читав век сам ја провела с њим, и никад, никад.

НАДА. Е па, од куд сад то на једанпут да се промени, и то баш онда, кад је требало моју срећу разрушити?

СТАНА. Не знам, а не разумем.

НАДА. Слушајте, мајко. Ја вас молим, ако сте ми мајка, сачекајте га, па с њим отворено и озбиљно разговарајте. Ја нисам тражила да ме изводите; то сте ви и отац хтели. Ја нисам помишљала да се удајем; то сте ви и отац хтели. Ја никад до сад нисам ни покушала да вам своју вољу казујем, али ипак не могу допустити, да ваша воља иде тако далеко, да моју срећу руши и, што је још горе, да ме пред светом срамоти.

СТАНА. Тако је, чедо моје; али зар ти мислиш, ако му будем говорила, да ће то што помоћи? Ја му чак не смем ништа ни говорити.

НАДА. Па добро, шта да радим? Шта ми саветујете да радим?

СТАНА. Нити те умем саветовати, нити ти могу помоћи.

НАДА (плане). Не можете, дабоме да не можете, али сте могли одмоћи и покварити.

СТАНА. Покварити? Зар сам ја покварила? Покварио ти је отац. Иди, па њега питај шта му је.

НАДА (одлучно). Ако ви не знате, ја знам шта је њему, и он је у праву, што је тако урадио.

СТАНА. Шта говориш, Надо?

НАДА (пада у ватру). А није он ни покварио, него сте ви.

СТАНА. Ју, црна девојко, шта је теби?! Ја?! Од куд ја, шта ја? Ни у сну нисам сањала.

НАДА. Мислите ја не знам? Знам ја врло добро, шта говори свет.

СТАНА. Свет?

НАДА. Јесте свет.

СТАНА (подбочи се). Па шта говори, Бога ти? Реци и мени, да знам и ја, шта говори свет.

НАДА. Срамота ме је чак и да вам кажем.

СТАНА. Срамота или не, реци да чујем.

НАДА. Свет каже, да сте ви хтели да кокетујете, да сте хтели под седом косом да преотимате младожењу својој рођеној ћери.

СТАНА (пренеражена, пљесне се рукама). Надо, ћери моја, шта је теби? Како си могла тако што и да изустиш преда мном, па макар то свет и говорио?

НАДА. Смела сам... морала сам да вам кажем... морала сам... (Бори се). Јер... и ја верујем у то.

СТАНА. Надо!

НАДА. Јест, јер отац не би бадава опако урадио; не би он тако поступио, да није био уверен.

СТАНА (чисто посрће). Ћерко!

НАДА. Ја знам да је срамота, да вам и овако што кажем и... ето, ја ћу ћутати, оплакиваћу своју судбину, а ни речи вам нећу рећи. Али... не могу вас ни поштовати, не могу вас поштовати више....

СТАНА (пала у наслоњачу и тешко плаче).

III

Тома, пређашњи.

ТОМА (улази с поља љутит, натукао шешир на очи). Е... шта је то?

НАДА. Ништа.

СТАНА. Шта је? Срамота ме је и да ти кажем шта је. Не могу ти ни говорити пред њом.

НАДА. Ја се могу и склонити, али бих вас молила, оче, да и с вама после разговарам.

ТОМА. Добро, добро, разговараћемо.

НАДА (оде лево).

IV

Стана, Тома.

ТОМА (стане према Стани). Дакле, шта је?

СТАНА. Томо, црни Томо, шта се ово учини од нас и наше куће и од нашег лепог мира?

ТОМА. Ето, то... Учини се, што се учини.

СТАНА. Хајд све друго, што се начини лом, али да ја доживим, да ме се рођена ћерка одриче.

ТОМА. Јест, јест и то, и још горе, још много горе ћеш доживети.

СТАНА. У очи ми је рекла, да ме више не поштује, и горе, много горе ствари.... Срамота ме је и да ти кажем: да сам јој ја преотела младожењу, да сам ја кокетовала с њим, да је због мене покварена ствар.

ТОМА. Казала ти је истину.

СТАНА. Томо!

ТОМА. Сушту истину ти је казала.

СТАНА. Од тебе зар, из твојих уста то да чујем? Срам те било, Томо! Срам те било, под твоје седе власи! Зар ти мислиш, ако си ти такав, ако си ти кадар под старост, кад ти је већ ћерка доспела до удаје, да трчиш за слушкињама...

ТОМА. Ама ко трчи за слушкињама?!

СТАНА. Ти... ти...!

ТОМА. То нећу више да чујем.

СТАНА. Нећеш да чујеш, је ли? Нећеш да чујеш, а цео свет зна, зашто смо отерали Кају и зашто смо у кућу довели младу и лепу служавку.

ТОМА. Зна, дабоме; али свет зна и то, зашто смо отерали зета. Због тебе... због тебе... Ето, таква си ти.... Имала си и у фамилији једну рођаку.... свастику твога тече, и за њу је много говорио свет, па... једна сте крв. На њу си се ваљада угледала!

СТАНА. Е, ово је већ и сувише, ово се више не може да издржи. (Озбиљно, одлучно). Да знаш, Томо, да ја ово нећу да трпим. Ја сам свој образ чувала толике године и не дам да се тако олако окаља. Јесте, ја не дам да ми се образ окаља, као што си ти урадио, и то за љубав једне слушкиње.

ТОМА (нервира га, тресне ногом). Ама какве слушкиње! О Господе Боже, научи ме. Научи ме, Господе Боже, и кажи ми: шта је ово, каква је ово олуја по мојој кући?

СТАНА. Таква! Сам си је завитлао, сам, сам.

ТОМА. Ја, је ли?! Јесам ли ја покварио срећу детињу или си ти? Ти, ти... ти, што си под старост почела да се отимаш за младиће.

СТАНА (строго). Томо.

ТОМА (пркосно). Шта је?

СТАНА. Сад је већ доста. Доста је и сувише. Ја ово нити хоћу, нити могу да поднесем, и да знаш: идем из куће. Дај ми децу, па идем из куће.

ТОМА (показује лево). Ено ти деце! (Показује десно). Ено ти и врата!

СТАНА (очајно). Зар тако, Бога ти?!

ТОМА (као и горе). Ено ти деце... ено ти врата!

СТАНА. Томо?!

ТОМА (већ га гуши срџба, не може скоро да изговори шта хоће). А ено ти врата!

СТАНА (заплаче се тешко). Па добро, Томо! (Одјури лево).

V

Тома, за тим Нада.

ТОМА (извади мараму и брише зној с чела. Припали цигарету. Прошета два три пута по соби, стане, мисли и пушта дубоке димове, за тим хукне и седне у фотељу).

НАДА (очајна, изломљена). Оче!

ТОМА (тргне се). Шта је, брате?

НАДА. Шта је ово, шта се све ово дешава у кући?

ТОМА. То што видиш.

НАДА. Је л' истина, да мајка иде из куће?

ТОМА. Истина је.

НАДА. Због мене?

ТОМА. Због своје главе.

НАДА. Али, оче, није само мајка крива мојој несрећи.

ТОМА. Него ко је?

НАДА (почне да плаче). Кад бих могла да кажем и кад бих смела да кажем! А ја знам, знам ја све...

ТОМА. Шта знаш, говори?

НАДА. Па то. Није само мајка крива, него.... него.... (Реши се). Криви сте и ви.

ТОМА. Ја?

НАДА. Није лепо, знам да није лепо, што вам говорим, али кад сам мајци казала, морам и вама. Ја не бих могла бити мирна, кад не бих и вама казала.

ТОМА. Говори.

НАДА. Па то, немам шта друго да вам кажем, али криви сте и ви.

ТОМА. Ама зашто ја, шта ја?

НАДА. Па... због вас смо отерали ону слушкињу.

ТОМА (скочи као опарен с фотеље). О, Саваоте, Саваоте! (Чупа косе). Јаој, мајко моја мила, шта је ово! Ћут'.... Напоље, напоље, па да ми ниси више на очи изашла. Хајде, хајде тамо, па се спреми с твојом мајком... Идите, идите заједно.

НАДА. Оче!

ТОМА. Заједно, заједно... Нећу ни једно више да чујем... Хајде, шта чекаш? Хајде твојој мајци. (Изгура је у леву собу).

VI

Тома, за тим Јелкица.

ТОМА (бесно шета. Час стане, мисли, врти главом, па опет шета. Још не попушену цигару баци, па пали другу. Седне у фотељу и одмах се нервозно диже. Пошто подуже размишља, а њему се лице озари благом светлошћу, последњом надом. Прилази левим вратима, нежно). Јелкице... (Опет прошета, па приђе вратима, те мало јаче). Јелкице!

ЈЕЛКИЦА (мало је преплашена). Изволте, Оче.

ТОМА (нежно). Ходи, ходи овамо. Ти си татино дете, је ли? (Загрли је и брише сузу, кријући). Је ли да си ти татино дете?

ЈЕЛКИЦА. Јесам.

ТОМА (глади јој косу и милује је). Ти ћеш слушати тату, тебе ми свет неће одвући из загрљаја?

ЈЕЛКИЦА (охрабрена). А, је л' те, тата, што се спремају мајка и Нада? Куда ће оне?

ТОМА (мало збуњен). Па... тако... Спремају се, хоће на пут.

ЈЕЛКИЦА. На пут?

ТОМА. Јесте, тако мало да путују.

ЈЕЛКИЦА. А ја?

ТОМА. Ти ћеш седети код тате. Је ли да ћеш седети код тате?

ЈЕЛКИЦА. А хоће ли они далеко?

ТОМА. Па... близу... Али ће се тамо задржати. Ја не знам колико ће се задржати, али ће се задржати.

ЈЕЛКИЦА. Па што и мене не пустиш?

ТОМА. А ко ће оца да разговара? Је ли, голупче моје?

ЈЕЛКИЦА (сасвим охрабрена). Ја, ја ћу да вас разговарам. Ето и сад имам нешто да вам кажем.

ТОМА (одводи је за руку до столице, па он седне, а њу привуче и загрли око паса). Е, имаш нешто да ми кажеш?

ЈЕЛКИЦА. Није да вам кажем, него... да вас нешто замолим.

ТОМА. Хајде, баш да чујем, шта је то.

ЈЕЛКИЦА. Да обучем опет дугачку хаљину.

ТОМА. А зар ти не волиш да си дете?

ЈЕЛКИЦА Не волим, оче.

ТОМА. Па ова ти хаљиница лепше стоји.

ЈЕЛКИЦА. А не, дугачка ми много лепше стоји. (Љуби га). Допустите, оче.

ТОМА (насмеши се доброћудно). Па добро, добро. (Пољуби је).

ЈЕЛКИЦА (сва срећна, оптрчава око оца и тапше рукама). Дугачка хаљина, трајла ла.... Девојка, опет девојка... лалала... лалала... лалала. (Загрли оца и љуби га у оба образа).

ТОМА (отима се). Де, де, лудице једна.

ЈЕЛКИЦА. А има још нешто... Хоћете ли, слатки татице, још нешто да ми учините?

ТОМА. Е, а шта је то сад опет?

ЈЕЛКИЦА (милује га по образу). Да ми опет узмете учитеља музике.

ТОМА (изненађен). Учитеља музике?

ЈЕЛКИЦА (наивно). Па јесте... јер он, сиромах, просто не може да живи без мене.

ТОМА (згранут). Ама ко то?

ЈЕЛКИЦА (као и горе). Па учитељ музике. Ево само да видите шта ми пише. (Вади писамце из недара).

ТОМА (згранут, диже се из столице).

ЈЕЛКИЦА (и не гледајући га). А, ево. (Чита). „Мила моја душице. Ја не могу без тебе да живим, ја ћу полудети. Моли оца, да ме опет прими. Грли те и љуби твој Ге-дур“. (Говори). Знаш, тата, он се увек на писмима, која ми пише, потписује „Ге-дур“.

ТОМА (поражен, малаксао, глупо). Гедур?

ЈЕЛКИЦА. Јесте, а ја њему, кад одговарам, потписујем се „Це-дур“.

ТОМА (као и горе). Цедур?

ЈЕЛКИЦА. Јесте.

ТОМА (тешко уздахне и прекрсти се). Господе, господе, преврну ли ти и небо и земљу, шта ли?! (Јелкици). А гедур, је ли, и цедур?

ЈЕЛКИЦА (видећи да је погрешила, преплашено)... Јесте!

ТОМА. Зар и ти, зар и ти оде у Содому и Гомору, а?

ЈЕЛКИЦА (преплашена). Па... Овај.

ТОМА. И ти, је ли? Па добро... Хајде, хајде, напоље... Напоље и ти.

ЈЕЛКИЦА (молећи). Али, оче......

ТОМА (дочепа штап). Напоље, док се не развитлам овим гедуром, па ћеш очас научити музику.

ЈЕЛКИЦА. Опростите...

ТОМА. Напоље, кад ти кажем... Ено, ено, тамо се спрема мајка. Хајде, хајде, спреми се и ти с њом.

ЈЕЛКИЦА. И ја ћу на пут, је л' те?

ТОМА. Јесте, и ти ћеш на пут, и ти ћеш.

ЈЕЛКИЦА. Па добро. (Преплашена, повлачи се у собу).

VII

Тома, за тим Сима.

ТОМА (стао, дубоко уздахне, брише брижно чело, врти главом, крсти се и мумла час: „Ооооо...“, а час му испадне реч: „гедур“ или „цедур“. Оде и до врата од собе, где му се жена и деца спремају да оду из куће, погледа тамо, па се опет врати, слежући раменима, као човек кога је постигла зла судба, коју не може избећи, већ је мора трпети).

СИМА (улази пажљиво и срамежљиво на задња врата, па, пошто га Тома не види нити чује, остаје тамо. После извесне паузе једва тихо проговори). Томо!

ТОМА (окрене се, спази Симу, озари му се лице радошћу, притрчи му и загрли га). Где си, брате, где си, ако Бога знаш?!

СИМА. (Потресен, али прекорно) Томо, Томо....

ТОМА. Где си, да ми се нађеш, брате рођени!

СИМА. Зар смеш да ме питаш?

ТОМА. Опрости, брате!

СИМА. Не бих ти опростио, али не могу да издржим. Двадесет и пет година ја долазим у твоју кућу као у своју, па.... сад не могу, ето, не могу да прођем крај ње. Увредио си ме... Не могу лако да ти опростим, али... не могу ни да издржим. Ово је десет дана како сам издржао, десет пуних дана пролазио сам крај куће и гледао сам да зажмурим, огледао сам да окренем главу, али бадава... Мучило ме... мучило. А нисам те ни ван куће виђао: нисам виђао ни кога од твојих, па сам хтео само онако, само онде на вратима да останем и да припитам: јесте ли сви здрави и ништа више, само то да питам, па да идем. Кад бих чуо да сте сви здрави, ја бих ваљада могао још десет дана издржати, а да не свратим.

ТОМА. А да знаш, како си ми потребан! Седи, молим те седи.

СИМА. (Седне).

ТОМА. Потребан си ми као парче хлеба; немам коме да се појадам, нема ко да ме утеши.

СИМА. А шта је, брате? Зар те је тако зло снашло?

ТОМА. И зло и горе, Симо... Содома и Гомора.

СИМА. Ех, ех, ех... Није ваљада тако, де...

ТОМА. Тако је.

СИМА. Јесте ли сви здрави?

ТОМА. Сви.

СИМА. Само кад није нико болестан.

ТОМА. Сви смо болесни.

СИМА. Ето ти сад. Ја те не разумем. Кажи ми, брате, јасно.

ТОМА. Хоћу... Слушај. (Хода по соби и домишља се)...Само не знам ни с кога краја да почнем. Дабоме да не знам. Има, видиш, ствари у свету, које и немају свој почетак него само крај. Дакле, крај, само крај ти могу казати. Ја не знам шта је ово, него само то ти је крај, брате: моја кућа пропаде.

СИМА. Ама како?

ТОМА. Видиш: и ја сам неверан мојој жени, и моја је жена неверна мени. Отерао сам жену, отерао сам децу и деца се одрекла и оца и мајке, и неки гедур се умешао ту и... не знам, видиш да ја не знам ни шта говорим... Ја не умем ништа да ти објасним.

СИМА. Ама ја видим и сâм, да се ту умешао неки ђаво, кад си ти потегао мене... мене, болан, да отераш са свога прага. Па шта је то? Говори, брате, ко то све направи?

ТОМА. Само, само се направило.

СИМА. Не може то само. Ето то, на пример, то што си мене отерао, то се није могло само направити. Па хајде на то ми одговори, зашто си мене отерао?

ТОМА. Због света.

СИМА. А зашто си тетка-Кају отерао?

ТОМА. Због света.

СИМА. А зашто си...

ТОМА. Због света, због света, због света... Разумеш ли, због света, све због света. Док свет није ушао у моју кућу, ми смо красно живели, сви смо се волели, сви смо се поштовали... Знаш и сâм. Али кад свет наиђе, а он поче да уређује и наређује, као да и није ово моја кућа, као и да није ово моја породица. Прво и прво свет је променио мојој жени шешир; па онда свет ми је избацио из собе овај намештај и ову фотељу; она је све до сад била на тавану. Па је онда свет почео да ми мења слушкиње; отерао ми је прво једну, а довео другу; после је отерао и ту другу. Па ми је онда свет довео у кућу неког учитеља музике, па га је онда тај исти свет истерао; па је онда свет детету од петнаест година — Јелкици — обукао дугу сукњу, па ју је после опет тај исти свет скинуо; па је, брате, тај исти свет и тебе отерао; па ми је тај исти свет кћер запросио, па он опет свадбу покварио.

СИМА. Ама Бога ти?

ТОМА. И није то све, него се, брате мој, у овој кући више не зна свој своме; нити се зна ко је крштен, ни ко није крштен. Замисли само: моја жена ми је неверна....

СИМА (прекорно). Томо!

ТОМА. А ја сам неверан мојој жени.

СИМА. То не може бити.

ТОМА. Знам и ја да то не може бити, али.... ето, свет тако каже. Па онда моја деца... Да видиш само, шта се учинило од онако красне деце. Нада мени у очи каже... шта ти не каже; а тако исто и мајци каже. А Јелка, замисли Јелка...

СИМА. Јелкица?

ТОМА. Јелкица, јесте Јелкица пише љубавна писма и потписује се „Ге-дур“.

СИМА (чуди се). „Ге-дур?“

ТОМА, То јест „Це-дур“, а она битанга се потписује „Ге-дур“. И та писма, љубавна писма, она чита мени, оцу своме?...

СИМА (крсти се). Господе Боже, шта се учини? Па шта си урадио, шта мислиш?

ТОМА. Шта сам урадио? Отерао сам од куће и жену и децу и све; отераћу најзад и себе, закључаћу врата и бацићу кључ у Дунав, па ето ти!

СИМА. Томо, немој тако... Прибери се, прибери се. Зар ти није много лакше да отераш свет, а ти с твојима да останеш у кући?

ТОМА (сину му очи надом). Па да живимо срећно и мирно, као што смо и живели, је ли?

СИМА. Тако ће, Томо, бити најбоље.

ТОМА (раздраган). Па да ти дођеш сваки дан, да ми причаш новости, да ме учиш карата, а ја с децом да плевим башту, да храним пилиће, да читам новине, је ли, је ли?

СИМА. Тако ће, Томо, бити најбоље.

ТОМА (тешко уздахне).

VIII

Стана, Нада, Јелкица, пређашњи.

СТАНА (улази с Надом и Јелкицом. Све су под шеширима, обучене за одлазак из куће. Чим изађе Стана, па опази Тому и Симу, застане код левих врата, а деца за њом).

СИМА (погледа их зачуђено, прилази Томи, тихо). Ама, зар је то истина? Па ја сам мислио ти претерујеш, а оно оне у истини одлазе.

ТОМА (срамота га је да дигне главу). Не претерујем... Ето, видиш својим рођеним очима, да не претерујем.

СИМА (опет тихо). Слушај; приђи, пружи руку жени.

ТОМА (и хтео би и не би због срамоте).

СИМА (као и горе). Хајде, хајде, пружи руку жени.

ТОМА (дигне главу). Стано!

СТАНА (пригрлила Јелкицу, гледа га, али не прилази).

ТОМА. Овај... ја нисам хтео... То си ти предложила, да се измешамо са светом, да отворимо кућу свету.

СТАНА. Јесам.

ТОМА. Па... кажи ми бар искрено, кад ти је било боље, кад си била далеко од света или....

СТАНА. Кад сам само своју кућу и децу гледала.... далеко од света.

ТОМА. Овај... па то... то сам само хтео да те питам.... а.... како да кажем... (Збуни се, повуче за капут Симу, тихо). Реци ти, најбоље је, реци ти.

СИМА. Па, то, госпођо Стано, да се оставите света и ви и он. Свет је зао пријатељ. У света, видите, има речи, ама нема срца. Милост светска тежа је но душманска рука; свет ником није назидао кућу, а разорио јесте. Него дëте ви, како сте и били.... дëте.... дëте....

ТОМА. Стано!

СТАНА. Томо! (Прилази му, заплаче се горко и пружи му руку).

НАДА, ЈЕЛКИЦА (такођер тронуте, прилазе и љубе му руку).

ТОМА (неко лупа с поља). Опет?

СИМА. Ко је то?

ТОМА. Ко? Свет, брате, опет свет. Не може се човек без света у својој кући ни посвађати ни измирити.

ЈЕЛКИЦА (отрчала до врата и отворила их). Дада! Дада! (весело пљеска рукама).

IX

Каја, пређашњи.

КАЈА (остала иа отвореним вратима, држећи Марка у наручју).

ТОМА. Ходи, ходи овамо...

КАЈА (снебива се).

ТОМА. Уђи, кад ти кажем.

СИМА. Уђи, Кајо.

НАДА (притрчи Каји, па јој узме Марка...) Гле, па и наш Марко....

ЈЕЛКИЦА (притрчи и милује га). И наш Марко, и наш Марко је дошао!

КАЈА (неодважно). Опростите а ја чула, остали сте без млађег, па знам како је то тешко, те рекох да увратим, ако хоћете да вас послушам дан два... док не нађете...

ТОМА. Добро си учинила... Сам те је Бог послао. Јест, јест... и ово је сам Бог овако удесио, да се опет сви овде приберемо. — Ето... ето... и насмејао сам се... Је си л' приметио, Симо, да сам се насмејао? А нисам се насмејао све од онога дана... знаш од оног дана.

СИМА. Кад си мене...

ТОМА (меће му шаку на уста, да то више не помиње). Не помињи... не помињи! Нека ми нико не помиње оно што је било... Од сад ће опет бити све друкче. Дедер, Стано, шта чекаш? Децо, децо моја, што ме гледате; шта чекате, за Бога. Скините те шешире, скините. Ходите, ходите ево овамо; дедер ти, Надо, да ми правиш цигарете. (Вади табакеру, па истреса из ње дуван на сто, а Наду хвата за руку, приводи столу и посађује је силом у столицу). Тако! А ти, Јелкице, нађи новине... Ама шта чекаш ти, Кајо, што не идеш да нахраниш живину? Мој петао већ пет дана није честито јео, разрио ми све буњиште. Па, носи, носи И Марка. (Узима Марка из наручја Јелкичиних и даје га Каји), Носи га под огњиште; ено тамо је његов душек, направљен од мог старог зимског капута.... Носи га! (Одгура Кају лево).

X

Пређашњи, без Каје.

ТОМА. Па ено и часовник не ради. Јелкице душо, зар ти не видиш да часовник не ради? А то је твој посао.

ЈЕЛКИЦА (скида шешир и пење се на миндерлук, те удешава часовник).

ТОМА. Стано, дедер, Бога ти, донеси ми ону слику.

СТАНА. Коју слику?

ТОМА. Ону де, што записујем на њој нашу историју.

СТАНА (пошто и сама скине шешир, одлази и доноси му).

ТОМА. Тако. (Меће наочари и умаче перо). Како беше оно, Симо?

СИМА. Које?

ТОМА. Оно што се записује на Октоиху?

СИМА. Је л' године?

ТОМА. Није, није, него оно: тог и тог љета господњег наиђоше на ову земљу Агарјани....

СИМА. А јест... Агарјани и многи варвари...

ТОМА. И опустише све и разорише....

СИМА. И оста народ у беди и сиротињи...

ТОМА. Ех, то видиш, то... (Пише) „....љета господњег наиђе у нашу кућу свет и опустоши све и разори, и оста наша кућа у....“ (Досети се). „...И нанесе на кућу зло и невољу и срам“. Тако... Нека стоји ово записано. На, однеси тамо, Стано. Нека стоји записано, нека се упамти.

СТАНА (однесе слику и остави на своје место).

ТОМА. Тако... А сад... сад ћемо да прекинемо са светом. Закључаћу се. (Сими). Разумеш, брате, закључаћу се. (Трчи и закључава спољна врата, меће кључ у џеп). И хоћу да држим у своме џепу кључ од своје куће. Је л' да је тако? Спустићу и завесе; нећу нико ни да ми привири у кућу. У старо доба било је чаробника, који једном једином речи разруше човеку кућу; данас их има и опаснијих: једним погледом разруше ти кућу. Нећу ни тај поглед. Свет је опаснији, кад кроз прозор завирује у туђу кућу, но кад уђе у њу. (Спушта завесе). Тако, тако.

СТАНА. Али, Томо...

ТОМА. Тако, тако ја хоћу... Сад сам се оградио, па сад... ходите, ходите сви око мене. (Намешта столице). Приберите се, нећу да сте далеко од мене. (Намести Стану па столицу, доведе Јелкицу и Наду крај себе, те седне и сам, држећи их чврсто у наручју. Једино Сима остаје мало у страну и брижно посматра све то). Тако, Тако, тако ћемо од сад живети, ограђени од света, заклоњени, сакривени....

СИМА (хоће да проговори нешто).

ТОМА. Ћути, молим те; немој сад говорити. Да се одморим, да се одморим. Ти још и не знаш, колико ми је потребно да се одморим. Ћути, ћутите сви... Да се одморим.

СИМА (после врло дуге паузе, за време које јо размишљао, вртео главом и једнако се мучио, да ли да проговори, најзад се одлучио). Овај... Томо, брате, ја ти морам нешто казати.

ТОМА. Шта?

СИМА. Ти си, овај, паметан човек, па...

ТОМА. Добро, паметан, па шта?

СИМА. Не иде то баш ни тако.

ТОМА. Шта не иде?

СИМА. Па тако, не иде то тако, као што ти мислиш... Оно, не ваља ни оно, кад свет почне управљати туђом кућом, али...

ТОМА. Ама шта „али“? Говори...

СИМА. Па то, не може ни тако... Не можеш се ти баш тако ни оградити од света. Родио си се у свету, па, хтео не хтео, мораш и живети са светом.

ТОМА. Није истина, не морам.

СТАНА. Не ваља ни онако, а, овај... не може се ни овако.

СИМА. Ти имаш женску децу, па и не можеш живети како ти хоћеш, него како мораш.

СТАНА. И знаш ли шта ће свет казати?

ТОМА. Опет свет?

СТАНА. Па да, знаш ли шта ће казати, ако чује да смо се закључали и спустили завесе и овако се оградили?

ТОМА. Шта ће казати?

СТАНА. Па... казаће да смо полудели...

ТОМА (размишља. Пауза). Симо,... да ли и ти велиш да ће то свет казати?

СИМА. Па.... казаће.

ТОМА (очајно уздахне, сломљен, побеђен). Е па, добро!... Дакле, опет ће свет казати... опет се мора са светом! Е па, добро, кад се мора. (Одлучно иде, диже завесу с прозора и отвара прозор широм, одлази и откључава врата и отвара их широм. Најпре на вратима). Ходи, ходи, свете... Уђи, уђи у скровиште моје среће; уђи, управљај, наређуј, чепркај, разривај!... (На прозору). Дођи, дођи, свете. Ево има једна кућа, у којој се срећно и мирно живи; остави, свете, своје бриге, па дођи! Туђом је кућом лакше управљати но својом, туђу је бригу лакше бринути но своју; дођи, наређуј, распоређуј, управљај, кад већ нећеш да гледаш своју бригу, кад ти је дража туђа. (Долази пред рампу и говори непосредно публици). Дођите сви, сви...Господарите... Једите свој хлеб, а водите моју бригу... Ходите, ви госпе, ви комшике, ви прије, ви познанице; дођите и донесите све новости из туђих кућа и размените их овде код мене, па с новим еспапом, који овде у мојој кући накупујете, зађите даље, зађите од куће до куће: има још кућа, где се мирно и тихо живи... Дођите, ви пријатељи, да ме посаветујете: како да живим са женом, како да се облачим, како да васпитавам децу и како да их удајем. Ја ћу их неговати, ја ћу трошити, ја ћу се мучити, а ви саветујте... Зашто не? То је ваша брига!... Дођите, дођите сви, ево су и врата и прозори широм отворени. Уђи, свете, уђи. Дођите, да пребројите тањире; дођите, да чујете шта сам данас ручао и да ми наредите, шта треба сутра да ручам; дођите, да ми завирите у кревет, да видите јесу ли чисти чаршави, дођите, да...(Завеса лагано пада, али његов се глас и за палом завесом чује). Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, разривајте. Уђи, свете, уђи!