Praznik je na pragu

Moj prvi post je bio o mom rodnom kraju i gradu u kom sam rođena- Loznica.

Posle dva meseca ponovo sam u mom rodnom gradu, kod moje mame. posle skoro dva meseca, tu sam i srce mi je puno. Mamu nisam takođe videla 2 meseca. Zbog pandemije i zbog toga što radim sa decom, nisam smela da joj dolazim. Sada sam , baš onako- svoja na svome. Praznična atmosfera doprinosi radosti, sreći, smehu. Sutra dolazi i moja sestra sa svoja tri sina. Bićemo kompletni.

Pripreme za doček su prole. Nova godina je proslavljena i sada nas čekaju i uveliko traju prireme za naš najveći i najradosniji praznik-Božić.

Kada smo svi zajedno, ništa nije teško. Sve teče po planu, pa ostane vremena i da se prošeta gradom, a za mog Gorana, zime nema. Tri dana je išao na vožnju biciklom, sa drugarima iz Loznice.

Tako, dok je on u prirodi, Mihailo , mama i ja smo kući. Pričamo, šalimo se, prisećamo se nekih davnih dana, praznika, porodične euforije, dogodovština....Mihailo sluša i upija svaku našu reč. Mnogo stvari se promenilo, mnogo dragih ljudi nema među nama, ni mama nije kao pre, što je razumljivo, jer je slepa. Tako, koliko god bilo lepo, obojeno prazničnom atmosferom, postoji ta tuga u nama kada pogledamo mamu.

Predveče, izlazimo da prošetamo mojim prelepim gradom, ulicama. Sretnem drage ljude, prijatelje, školske drugove i jednostavno zaboravim da u Loznici ne živim već 20 godina. Kao da se ništa nije promenilo. Tu sam gde pripadam. Svoja na svome.

Praznična raspoloženja se vide i na ulicama moga grada. Ulični prodavci su svojim vrednim rukama spremili sve što je potrebno za proslavu Božića. Stoje na hladnoći, nasmejani, veseli. Svojim osmehom i meni daju toplinu i nadu u bolje sutra.

Praznik je na pragu...

U nastavku ću postaviti fotografije sa ulica moje Loznice. Verujte, ništa mi drugo ne pada na pamet, o čemu bih pisala. Tu sam. Svoja na svome, pa tako i neka ide ovaj članak.

Želim vam svima mir u srcu i duši, dobro zdravlje i puno osmeha.

Svima koji za 2 dana proslavljaju Božić- Mir Božiji-Hristos se rodi!