Albert Ajnštajn je bio teorijski fizičar. Važi za jednog od najznačajnijih svetskih naučnika i najvećih naučnika XX veka. Rođen je 14. marta 1879. godine u nemačkom gradu Ulmu, a umro je 18. aprila 1955. godine u Prinstonu, SAD. Definisao je specijalnu i opštu teoriju relativnosti, a pomogao je i pri razvoju kvantne fizike. 1921. godine je dobio Nobelovu nagradu za formulisanje i objašnjenje fotoelektričnog efekta.
Poreklom je iz jevrejske porodice, a njegovi roditelji su bili Herman Ajnštajn, vlasnik firme koja je proizvodila elektromaterijale i opremu, i Paulina (devojački Koh). Imao je i četiri godina mlađu sestru koja se zvala Maja. Nakon Albertovog rođenja, otac i majka su mislili da neće biti kao druga deca jer mu je glava bila prevelika u odnosu na telo, ali vremenom su shvatili da mu to neće predstavljati problem.
Ajnštajn je progovorio kada je imao tri godine, a do devete godine je izbegavao teme koje ga nisu zanimale. Zato su ga roditelji vodili kod doktora, a kućna pomoćnica je smatrala da je zaostao u razvoju. Nije bio druželjubiv, već je sam smišljao kreativne načine za igranje. Kada je imao pet godina, otac mu je pokazao kompas i to je imalo veliki uticaj na njegove pronalaske. Tada je shvatio da u prostoru postoji nevidljiva sila koja deluje na iglu kompasa.
U porodičnoj kući su imali veliku biblioteku pa se Ajnštajn od malih nogu upoznao sa književnošću, umetnošću i naukom. Talenat za muziku je nasledio od majke. Albert se sa porodicom preselio u Minhen i 1. oktobra 1885. godine je pošao u Katoličku osnovnu školu. Mnoge lekcije nije učio jer su mu bile dosadne i ovakav način školovanja mu nije dozvoljavao da ispolji kreativnost. Od 1889. godine ga je posećivao student medicine Maks Talmud koji se trudio da mu približi neke od najznačajnijih naučnih i filozofskih tekstova. Stric Jakob, inženjer po struci, mu je nabavljao knjige koje su ga zanimale i na taj način je podsticao njegovu radoznalost.
Školovanje je nastavio u Luitpold gimnaziji koja se takođe nalazila u Minhenu. Često se raspravljao sa profesorima jer je smatrao da je učenje gradiva napamet beskorisno. 1891. godine je sam počeo da uči matematiku iz dela antičkog matematičara Euklida. Pošto su otac i stric firmu premestili u italijanski grad Paviju, Albert je 1895. godine napustio gimnaziju koju nije voleo i otišao je da živi sa porodicom. To je uradio godinu i po dana pre završnih ispita i dobijanja svedočanstva. Na taj način je izbegao služenje vojnog roka koje je bilo obavezno u Nemačkoj.
Pošto nije uspeo da se upiše na Savezni politehnički institut u Cirihu, roditelji su ga poslali u švajcarski grad Arau da završi srednju školu. U tom periodu se zaljubio u Sofiju Mariju – Janu Amandu Vinteler, ćerku profesora Vintelera kod koga je stanovao. 1986. godine je završio srednju školu i postao je student Saveznog politehničkog instituta u Cirihu. Morao je da se razdvoji od svoje prve ljubavi jer je ona otišla da radi u švajcarski grad Olsberg. Krajem godine na ovaj institut se prebacila četiri godine starija Srpkinja Mileva Marić sa kojom je Albert započeo vezu. Njegovoj majci je smetala razlika u godinama, to što je Mileva pravoslavne vere i što joj je jedna noga kraća od druge. Ajnštajnov otac je tada bankrotirao pa je on bio primoran da nađe posao i da zarađuje za život. Predavao je u gimnaziji i držao je privatne časove. 1900. godine je diplomirao na Saveznom politehničkom institutu. U tom periodu je razmenjivao naučne ideje sa Milevom i prijateljem Mišelom Besoom koji je bio inženjer. 1902. godine Albert i Mileva su dobili vanbračnu ćerku Elizabet – Lizerl koja je rođena u Srbiji. Jedni za nju kažu da je odmah umrla, a drugi da je data na usvajanje. 1903. godine, nakon smrti Ajnštajnovog oca, par se venčao.
14. maja 1904. godine su postali roditelji dečaka koga su nazvali Hans Albert. On je postao profesor hidrauličkog inženjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli. 1905. godine Albert je doktorirao na Univerzitetu u Cirihu. Mentor mu je bio Alfred Klajner, a naziv doktorske teze „Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija“. 28. jula 1910. godine se rodio njihov drugi sin Eduard. On je želeo da postane psihoanalitičar, ali mu to nije pošlo za rukom jer je oboleo od šizofrenije. 1965. godine je preminuo u psihijatrijskoj bolnici
Kada je postao poznat, odnosi između Mileve i Alberta su zahladneli i njegova majka je vršila još jači pritisak na naučnika da napusti suprugu. On je počeo da je tretira kao služavku i napisao joj je pravila kojih je želeo da se pridržava. Ona su glasila: „Vodićeš računa: da moja odeća i rublje budu održavani u redu;
da dobijam redovno tri obroka u svojoj sobi;
da moja spavaća i radna soba budu uredne i naročito da moj sto bude korišćen samo za moje potrebe.
Odreći ćeš se svih ličnih veza sa mnom, osim ako one nisu neophodne zbog socijalnih razloga.
Pogotovo ćeš se odreći:
mog sedenja u kući s tobom;
mog izlaženja i putovanja s tobom.
Poštovaćeš sledeća pravila u vezi sa mnom:
nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati;
prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao;
napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena i bez protesta“.
14. februara 1919. godine su se razveli. Dogovorili su se da joj Albert, ukoliko dobije Nobelovu nagradu, da novac. 2. juna je oženio tri godine stariju Elzu Lovental koja je bila njegova sestra od tetke. Ona je iz prvog braka imala tri ćerke. Elza je umrla u decembru 1936. godine. Ubrzo se kod Ajnštajna preselila njegova sestra Maja koja je do tada živela u Italiji. Osim naukom, Albert se bavio i muzikom. Svirao je violinu i sa još četiri muzičara je izvodio Mocartove, Betovenove i Hajdnove kompozicije.
13. aprila 1955. godine Ajnštajnovo zdravlje se iznenada pogoršalo zbog čega je hospitalizovan. Preminuo je 18. aprila u jedan sat posle ponoći u Prinstonskoj bolnici. Ne zna se kako glase njegove poslednje reči jer je promrmljao nešto na nemačkom jeziku koji medicinska sestra nije razumela. Istog dana je kremiran, a njegov pepeo je prosut na otvorenom prostoru. Najveći deo zaostavštine je ostavio Elzinoj ćerki koju je usvojio i sekretarici Beti Nojman za koju neki pisci naučnikove biografije kažu da mu je bila ljubavnica. Uprkos Ajnštajnovom protivljenju, njegov mozak je odstranjen i još uvek se ispituje, a njegove oči se čuvaju u sefu u Njujorku. Naučnici su otkrili da je struktura njegovog mozga složenija nego kod običnih ljudi. Procenjuje se da je njegov koeficijent inteligencije iznosio između 205 i 225.
Karijera 1894. godine Ajnštajn je napisao svoj prvi naučni rad „Istraživanje stanja etra u magnetskom polju“. 1895. godine je preduzeo eksperiment „Ajnštajnovo ogledalo“ na osnovu koga je zaključio da brzina svetlosti ne zavisi od brzine njenog izvora što će postati jedna od osnova specijalne teorije relativnosti. 1900. godine je objavio rad o kapilarnim silama „Rezultati posmatranja kapilarnih pojava“ u kome se trudio da objedini zakone fizike. 1901. godine je dobio švajcarsko državljanstvo. 1902. godine se zaposlio kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente. Nije imao mnogo obaveza pa je u slobodno vreme istraživao. Za to je koristio samo olovku i papir. 1905. godine je objavio seriju naučnih radova „Anali fizike“ koji su osnova moderne fizike i poznati su pod nazivom Annus Mirabilis („Godina čuda“). U prvom naučnom radu „O jednom heurističkom gledanju na proizvođenje u transformaciju svetlosti“ je predložio novi zakon čija je formula: Emax = hv – P. Uz pomoć njega je dokazao da se svetlost u isto vreme može smatrati i česticom i talasom. Takođe je došao do približne vrednosti Avogadrovog broja. U članku „O kretanju – zahtevano od strane Molekularne kinetičke teorije toplote – malih čestica suspendovanih u nepokretnoj tečnosti“ je pisao o Braunovom kretanju i dokazao je da atom i molekul postoje. U njemu je koristio statističke analize. Treći rad „O elektrodinamici pokretnih tela“ je uvod u teoriju relativnosti. Objasnio je da prostor i vreme nisu apsolutni. Postoje dokazi da zasluge za njegov nastanak ne pripadaju samo Alberu, već i Milevi. U četvrtom članku „Da li inercija tela zavisi od njegovog energetskog sadržaja“ je došao do jedne od najpoznatijih formula u istoriji: E=mc2. Ona je kasnije pomogla naučnicima da naprave prvu atomsku bombu. 1906. godine Albert je napredovao na poslu i postao je tehnički ispitivač druge klase. 1908. godine je dobio dozvolu da radi kao neplaćeni nastavnik na univerzitetu. Tada je pisao naučni rad o rasipanju svetlosti u kome je objasnio zašto je nebo plave boje. 1909. godine je objavio rad pod nazivom „Razvoj naših pogleda na sastav i suštinu zračenja“. U njemu je pokazao da se kvanti energije ponašaju kao nezavisne tačkaste čestice. Zahvaljujući ovom radu uveden je moderni fotonski koncept. 1911. godine se zaposlio kao vanredni profesor na Univerzitetu u Cirihu. Ubrzo se preselio u Prag gde je počeo da radi kao redovni profesor na Karlovom univerzitetu. Objavio je rad „O uticaju sile teže na širenje svetlosti“. Kolegama je pokušao da objasni problematiku Opšte teorije relativnosti, ali većina njih ga nije shvatila. 1912. godine Ajnštajn se vratio u Cirih i postao je redovan profesor na Saveznom politehničkom institutu. Sarađivao je sa matematičarem Marselom Grosmanom. Tada je smatrao da je vreme četvrta dimenzija. 1914. godine se preselio u Berlin gde je počeo da radi kao profesor na lokalnom univerzitetu. Postao je član Pruske akademije nauka i uzeo je prusko državljanstvo. Do 1933. godine je bio direktor Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. 1915. godine je Pruskoj akademiji nauka predstavio novu teoriju gravitacije koju je nazvao Opšta teorija relativnosti. Njegova jednačina polja je zamenila Njutnov zakon gravitacije. Mnogi su je osporavali, a 1919. godine magazin Tajms (The Times) je objavio dokaze da je Ajnštajn bio u pravu pa je ubrzo dostigao svetsku slavu. Usledila su učešća na konferencijama univerziteta koji su se nalazili u Evropi, Americi, Japanu, itd. Obišao je ceo svet, a najviše je voleo da putuje brodom. 1917. godine Albert je objavio članak „O Kvantnoj mehanici zračenja“ i rad u kojem je koristio Opštu teoriju relativnosti i postavio osnove moderne fizičke kosmologije. Od 1920. do 1946. godine je bio vanredni profesor na Lajdenskom univerzitetu. 1921. godine Ajnštajn je otišao u Njujork gde je držao predavanja o Teoriji relativnosti. Ubrzo mu je dodeljena Nobelova nagrada, ali ne zbog ove teorije, već zbog rada o fotoelektričnom efektu koji je bio najmanje osporavan. U ovom periodu je izrazio neslaganje sa novom teorijom Kvantne mehanike zbog čega su ga mnogi smatrali deterministom. Najveći sukob je imao sa danskim fizičarem Nilsom Borom. 1924. godine je objavio članak mladog indijskog fizičara Satjandra Nat Bozea u kome je svetlost opisao kao gas fotona. Tako je nastala Boze – Ajnštajnova statistika u kojoj su opisane čestice koje se nazivaju bozoni. Pomogao je i austrijskom fizičaru Ervinu Šredingeru da razvije kvantnu Bolcmanovu distribuciju. Ovaj rad nije smatrao naročito važnim pa nije želeo da bude uključen u njegov naziv. 1926. godine je sa svojim bivšim učenikom Leo Silardom patentirao frižider. Početkom 1933. godine je držao predavanja na Prinstonskom univerzitetu. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, rasla je mržnja prema Albertu i drugim jevrejskim naučnicima. Oduzeta mu je imovina i funkcije koje je imao na univerzitetu. U glavnom gradu Nemačke je osnovana komisija koju je činilo sto naučnika, a njena svrha je bila da se ospore Ajnštajnove teorije. Zbog svega toga je ostao u SAD-u i zaposlio se kao profesor na Institutu za napredne studije u Prinstonu. 1934. godine je postao član Racionalističkog novinskog udruženja. 1935. godine je osmislio eksperiment „EPR“ sa naučnicima Borisom Podolskim i Natanom Rozenom. U njemu su izneli argumente da kvantna mehanika nije potpuna fizička teorija. 1939. godine je napisao pismo američkom predsedniku u kome je izrazio strah da će nemačka vlada prva proizvesti nuklearno oružje. Albert se zalagao za proučavanje nuklearne fisije u vojne svrhe. Kasnije se zbog ovoga pokajao i ponovo je pisao predsedniku Ruzveltu sa ciljem da se izbegne bacanje bombe na Japan. Teško je podneo vest o ovoj tragediji i do poslednjeg dana svog života se protivio nuklearnom naoružanju. 1940. godine Ajnštajn je postao državljanin Sjedinjenih Američkih Država.
1944. godine je otišao u penziju, ali je nastavio da živi kao ranije. Svaki dan je išao u svoj kabinet i bavio se naučnim radom. 1946. godine je formirana fondacija Albert Ajnštajn za više studije, ali 1947. godine on je povukao podršku i zabranio im je da koriste njegovo ime i prezime. 1950. godine je napisao rad „Objedinjena teorija polja“ koji je objavljen u naučnom časopisu Sajentifik Amerikan (Scientific American). Tada je do izražaja posebno došla njegova težnja da objedini sve zakone fizike u jednu Veliku ujedinjujuću teoriju. 1952. godine Ajnštajnu je ponuđeno da postane predsednik Izraela, ali on je to odbio. 1955. godine je pokušao da objedini teoriju polja, ali mu to nije pošlo za rukom. Ajnštajn je za sebe govorio da je pacifista i humanista, a kasnije i demokratski socijalista. Poštovao je ljudska prava i bio je jedan od predsednika Američkog krstaškog pohoda za zaustavljanje linčovanja. Smatrao je da je rasizam najveća bolest Amerike. Takođe je bio jedan od osnivača Nemačke demokratske stranke. Divio se indijskom revolucionaru Mahatmi Gandiju. Od 1937. do 1954. godine je imao veze sa velekim brojem komunističkih pokreta zbog čega se FBI protivio da se preseli u SAD. Oni su ga 22 godine špijunirali tražeći dokaze da je sovjetski špijun. Podržavao je cionizam, pokret Jevreja da se vrate u Izrael, ali se plašio da će zbog toga Judeizam nastaviti da se urušava. Često je kritikovao Menahema Begina, vođu cionističke militarne organizacije Irgun. Njegov lik se pojavljuje u mnogim filmovima, predstavama, operama, itd. Njegova frizura i karakter su i dan-danas inspiracija karikaturistima. 1951. godine je nastala fotografija na kojoj se isplazio i koja je postala ikona pop kulture. Spekulisalo se da je Ajnštajn imao autizam, Aspergerov sindrom, da je patio od disleksije, i sl. Ove tvrdnje su netačne kao i ona da mu je matematika loše išla. Iz ovog predmeta je imao najbolju ocenu. Ajnštajn je došao do velikih otkrića zahvaljujući misaonim eksperimentima koje je sprovodio u glavi. Lakše mu je bilo da razmišlja u slikama nego u rečima. Nije mogao da obavlja jednostavne radnje kao što su vezivanje pertli, pamćenje brojeva, datuma, i sl. Nije imao auto i nikada nije naučio da vozi. Nije umeo da pliva, ali je voleo jedrenje. Zbog lenjosti se nije češljao i nije nosio čarape. Bio je strastveni pušač. Njegov omiljeni naučnik je bio Galileo Galilej. Voleo je da gleda filmove Čarlija Čaplina kome je rekao: „Vi ste popularni jer vas ceo svet razume. A ja sam slavan zato što niko ne razume ono što govorim.“
