Jesenje kiše i posao/škola vas bacaju u depresiju? Sve što vam treba je Radio Gaga, dve nedelje godišnjeg odmora, prazan stan, pun frižider, Xbox 360 i Grand Theft Auto V. Ovo je terapija koja bi i kliničnom pesimisti sa samoubilačkim sklonostima na lice vratila širok osmeh (i zlatan zub). Teško je zamisliti bolji način za punjenje baterija: iznenadni dobitak na lutriji i dvonedeljni izlet na Kubu možda zvuče masnije, ali...
Nema preterane sumnje da će Grand Theft Auto V pokupiti većinu nominacija za igru godine širom interneta i papirnih magazina. Poneko hipstersko glasilo će zbog loše usmerenog hejta izignorisati ovog igračkog T-Rexa i titule zalepiti nekakvim indie glupostima, ali će svako ko ima um znati da je oskar za najbolji film trebalo da pokupi „Avatar”, a ne „Hurt Locker”. Niko u Rockstaru se neće potresti, jer će kompletan sastav kompanije, uključujući i čistačice, biti zauzet brojanjem i sortiranjem novčanica.
Grand Theft Auto V je fantastičan, ali drugačije fantastičan u odnosu na GTA IV. Četvorku smo voleli prvenstveno zbog Nika Belića, zemljaka-junaka s kojim smo se identifikovali od prve sekunde i narednih pedeset sati jahali na tom talasu empatije: nelinearna sloboda i gameplay mehanizmi, bar za nas, u četvorci su bili krajnje sekundarni. Petica prioritete okreće naglavačke, nudeći vam trojicu protagonista sa kojima će mentalno povezivanje ići teže, ali vam zauzvrat daje slobodu, opcije i produkciju kakve do sada niste iskusili, niti ste ih smatrali tehnički mogućim na igračkoj konzoli iz 2005. godine.
Grand Theft Auto V nas vraća u Los Santos, virtuelnu re-kreaciju Los Anđelesa, u kojoj smo poslednji put uživali u GTA: San Andreas. Grad i bliža okolina realizovani su na način koji ne ostavlja mesta sumnji da je razvoj igre pojeo pet godina i 100+ miliona dolara. Svet je posejan neverovatnom količinom detalja, aktivnog i pasivnog sadržaja: u pauzama story misija ovde možete igrati golf, tenis, pikado, skakati padobranom, ići u striptiz klub, trenirati u streljani, trkati se u gradu i divljini, trgovati na berzi, ići u lov, šlepovati vozila za pare, leteti... GTA V je prva GTA igra koja renderuje morsko dno, tako da ovde možete i roniti na dah ili u batiskafu, tražiti blago u potonulim brodovima i šta sve ne. Svako oružje i vozilo u igri možete podešavati po sopstvenom nahođenju, trošeći novac na kozmetičku personalizaciju i budženje upotrebnih osobina. Nema čega nema, a igri valjda nedostaje samo kopanje i crafting u stilu Terrarie. Virtuelni internet i TV program u igri su takođe nafilovani sadržajem i zaista ogromnom količinom socijalne satire i crnog humora. U dizajniranju sveta, niko bukvalno nije dostojan ni da čisti cipele artistima Rockstar Gamesa.
Za razliku od prethodnih GTA igara, petica nam umesto jednog nudi tri glavna junaka. Majkl je penzionisani pljačkaš banaka koga drma kriza srednjih godina, Frenklin je momak iz huda koji želi da se probije big-time, a Trevor je psihopata koji balansira na granici junaka horor crtanog filma i sadiste koji pati od manične depresije. Trevor će mnoge igrače naterati na komentare tipa „joooj jarane, vid’ legendeee”, što je Rockstar prepoznao, dao mu dominantni akcenat u priči, i time kreirao jedinu realnu manu igre. U želji da opčini i opseni, Rockstar je preterao sa insistiranjem na šok-vrednosti Trevorovog lika, zapostavivši drugu dvojicu protagonista. Po našem mišljenju, najviše potencijala za razradu imao je Majkl, čiji je početni sinopsis i profil u vidu Tonija Soprana (bog da mu dušu prosti) otvorio gomilu pravaca za dalju razradu. Nažalost, uverenje da publika želi horor verziju „Žikine dinastije” je prevagnulo, te će svako iole inteligentniji imati problema da se empatijski učvori sa igrom radi stopostotnog uživanja.
Sva tri lika su deo iste priče o kriminalu, nenaučenim lekcijama iz prošlosti i željom da život milom ili silom dobije smisao. Teza da je osnovna poenta GTA igara bezumno nasilje ima istu težinu kao tvrdnja da je „Fight Club” priča o dva tipa koji kradu salo, prave sapun i tuku se u podrumima, ili da je smisao „Sopranosa” žvaka o debelom gangsteru koji je sklon izlivima besa. U igri ima više slojeva nego u mnogim izvikanim TV dramama, i krajnje je vreme da i mainstream kritika to shvati.
Osim više slobode i (mnogo) više opcionih aktivnosti, GTA V vam omogućava da se u misijama i van njih šaltate sa jednog na drugog lika. Ovo je posebno značajno u „heist” misijama, pljačkaškim poduhvatima čiji metod (stealth ili pucnjava, najčešće) određujete u fazi planiranja. Skok sa snajpovanja iz helikoptera u ulogu vozača za bekstvo proizvodi isti efekat kao brzo šaltanje scena i perspektive u akcionim filmovima, pumpajući i onako napumpanu dinamiku do neslućenih razmera. Između misija, skokovi sa jednog na drugog lika daju vam tačno tri puta više prilike za opcione aktivnosti, jer pored različitih personalitija, kontakata na mapi i drugih unikatnih elemenata, svaki junak ima sopstvene telesne osobine koje budžite pomenutim aktivnostima. Recimo, brza vožnja bez sudaranja podiže vam „driving”, vožnja bicikla i drugi sportovi vam dižu izdržljivost i omogućavaju duže sprint, sesija u streljani vam podiže preciznost, i tako dalje.
Sve je ovo vrlo lepo, ali šta je sa verzijom za PC? I pored peticije, preklinjanja i zaklinjaja, Rockstar je za sada ostao gluv na galamu iz PC podruma, mada glasine kažu da se na PC verziji ipak radi. Živi bili pa videli boys.