Jedna od onih igara koje su odlicne, ali ja ovu igricu ipak ne volim

Nakon što je pet sezona tavorio u beton ligi, hranio se korom sa drveta i nosio dronjke, PES je prošlogodišnjim izdanjem svojim poklonicima konačno pokazao da na kraju tunela ima svetla. Umesto da nastave da builduju sadržaj na osnovi koja je posle toliko godina pogođena kako valja u Konamiju su došli na „sjajnu” ideju – zašto ne bi u vatru ubacili novi engine (Fox), kompletno preuredili gameplay i fiziku, te implementirali nova grafička rešenja. Osim potonjeg, ništa od navedenog nije zvučalo smisleno, pogotovu u svetlu pozitivne reakcije igrača na PES.

Na prilično iznenađenje prvi susret sa PES-om 2014 ostavlja pozitivan utisak. Grafika je mnogo bolja, lica igrača prepuna su ekspresija i mimike, pa čak i po koje kapljice znoja. Animacija pokreta bogata je i fluidna, a ogroman napredak vidi se i na arenama koje izuzetno izgledaju i dom su za publiku čije navijanje više ne podseća na random šum i krčanje iz zvučnika. Posle nekoliko odigranih partija i gameplay počinje da dobija smisao. Igrači su fizički jači/stameniji i nema šanse da prilikom driblinga prolazite kroz/oko njih kao da su duhovi, lopta leti realnije i ne podseća na topovsko đule, golmani su posebna priča pošto brane sasvim solidno i nisu zaduženi za generisanje nervoze kod igrača... Čini se da gde god da se umeša Kojima to mora da završi uspehom.

Nažalost, duže degustiranje igre otkriva zašto se PES trenutno nalazi tu gde se nalazi – u senci Fife. Konami je zaturio negde GPS uređaj i kanda se ne snalazi najbolje u planovima, odlukama, željama i akcijama. Zbog svega što ćemo sada navesti, ispada da je PES 2014 (kao i brojni prethodnici) još jedan polufabrikat! Nećemo komentarisati odluku autora da prikaz na ekranu bluruju, do te mere da igrači na terenu postaju tako mutni da čak i Fifa izgleda „čistije” i preciznije. Ono što je mnogo važnije jeste sam gameplay koji na višim nivoima težine počinje da puca pod pritiskom. Tri od deset dodavanja po zemlji uspevaju. Lopta kao da ide gde hoće, a ne tamo gde ste je usmerili. Dodavanja mogu da se izvode na klasičan način ili ručno, gde bukvalno na raspolaganju imate nišan kojeg „gurate” ka željenom delu terena i onda odabirate jačinu šuta. Isto je i sa šutevima na gol – za spretne nišan i puna kontrola, za tradicionaliste, klasična metoda. Dalje, protivnički igrači su kao osice i čim primite loptu sjatiće se oko vas ne dajući vam šansu da se snađete. Igrači „Zvezde” služe samo da im se divite i hvalite autore kako su ih lepo modelovali i „skinuli” pokrete. Jedan Ibrahimović u PSŽ-u ne može da primi loptu saigrača i zadrži je barem na dva dodira, a da mu je protivnici ne izbiju iz nogu. Pri tome govorimo o generičkim čuvarima, ne odbrambenim igračima Barselone i Reala. Igrač sa loptom u sprintu toliko je spor, da ga protivnički igrači stižu bez po’ muke. Naravno, kad vi treba da stignete njih priča je potpuno drugačija. Konačno, insistiranje na fizičkom segmentu u velikoj meri uništava odvijanje akcije na terenu. Stvara se gužva, AI preterano dugo drži loptu u nogama i nekad se čini da to radi namerno kako bi vas „vrteo” tamo-amo po terenu. Frustraciju generišu i sudije čije su odluke spektakularno loše (pogotovo kod ofsajd situacija). Neverovatno je koliko ovde ima stvari koje se godinama unazad pojavljuju kao nedostaci i Konami ne radi apsolutno ništa da bi ih ispravio!

Najveće razočarenje je, kao i uvek, neshvatljivo mršav roster igrača i timova, mali broj stadiona i tanka prezentacija. Igru krase novi meniji, daleko jednostavniji za snalaženje, u kojima ne nalazimo ama baš ništa novo. Pa zar je moguće da se igračima iz godine u godinu servira isti sadržaj samo u nešto dorađenoj ambalaži, a da oni to kupuju bez pogovora? Super je „Liga šampiona”, bivši „Kup UEFA”, „Copa Libertadores”, lige i sva ta takmičenja, ali ljudi to gledamo već godinama. Ako već nemaju lovu za masne licence mogli su bar neke manje poznate timove i reprezentacije da ubace u roster, ne bi im pala kruna sa glave. Naravno, tu mislimo i na naše pulene... Druga stvar ovde je dalje „guranje” igre ka vodama simulacije. To nije loše, ali ako ne nabavite još jedan par ruku slaba je vajda od svega. Umesto što su u vatru ubacili sve ramene tastere i desnu pečurkicu na kontroleru rezervisali za izvođenje širokog dijapazona poteza, mogli su da nam daju šansu da sve to probamo da izvedemo u praksi, a ne da ostave manje od sekunde da primite loptu, pritisnete četiri tastera, povučete pečurkicu i oslobodite se lopte. Beh, a da aktiviraju vibraciju u kontroleru kada se pogodi prečka/stativa? Pođite ljudi prvo od podrazumevanih stvari. Moramo koju reč da napišemo i o neozbiljnosti Konamija prilikom puštanja igre na tržište. Jednostavno su požurili i na rafove prodavnica poslali poluproizvod prepun bagova i nedostataka. Pomenućemo samo jedan deo na koji se žali većina igrača, a koji smo i mi osetili u praksi. Ponovljeni snimci seckaju kao da zora neće svanuti, primetan je lag nakon izdavanja komandi, ponekad igrači uopšte ne reaguju na neke komande (na primer, da vrše pritisak na protivničkog napadača), tokom mečeva možete da iskusite neverovatna usporenja koja aktiviraju nekakav slow motion tako da vam se čini da ste u Matrixu, izletanja na desktop i blokiranje mašine sasvim su redovne pojave. Konami je izbacio već prvu „zakrpu” koja je rešila neke probleme, ali ne sve. Ovo im nije prvi put!

Zašto tako velika ocena ako igra ima toliko nedostataka i mana? PES 2014 povremeno bljesne i pokaže zašto je franšiza godinama smatrana najboljom fudbalskom simulacijom. Naiđe, utakmica-dve kada se kockice slože i kada sa ushićenjem hitate terenom pokušavajući da izborite finale „Lige šampiona”, usput preskačući protivničku odbranu kao da je nepokretna. Udari inspiracije su kratki, kao letnji pljusak, i brzo se uklapaju u sivilo nedovršenih komponenti, loših ideja i sumnjive realizacije. Biće bolje, sledeće sezone...