"Orkanski visovi" su prvo i jedino delo engleske spisateljice Emili Bronte. Ona je jedna od tri sestre Bronte, koje su se sve bavile pisanjem, ali je Emili ostala najzapamćenija od njih, a njeno delo dozivelo najveću slavu. E. Bronte je veliki deo svog zivota provela u Havortu, u kome su surove pustinje, pa je verovatno zbog toga radnju ovog romana smestila u mesto kao sto je Gimerton, i samo ispunjeno pustinjama, sa specificnom i oštrom klimom. Kompozicija romana zasnovana je na jednoj okvirnoj priči u koju je smestena druga, a koja počinje godinama pre okvirne priče, da bi se na kraju njih dve spojile. Postoje dva glavna naratora-gospodin Lokvud, zakupac Hitklifove kuće Traškros Greindž i gospodja Din (takozvana Neli), dugogodisnja sluškinja porodica Ernšo i Linton. Glavna tema romana je ljubav izmedju Hitklifa i Ketrin.
Njihova ljubav se radja još u najranijim danima njihovog detinjstva, kada Ketrinin otac usvoji nepoznato crnpurasto dete po imenu Hitklif, na svom putu po Liverpulu. Hitklif i Ketrin se sprijateljuju zbog neverovatno slične divljačke prirode koja ih oboje odlikuje. Iz tog prijateljstva postepeno se razvija obostrana i bezuslovna ljubav, koja ima sve one osobine koje i njih dvoje imaju. Još od detinjstva su se osećali kao da su njih dvoje sami protiv celog sveta, Ketrin se ponašala previše muškobanjasto za devojčicu, Hitklif je bio divalj i neukrotiv, sebičan i zatvoren prema svima osim prema Ketrin. Kada je stari gospodin Ernšo umro, Ketrinin brat Hindli je davao sve od sebe da razdvoji ovo dvoje, izdižući Ketrin a nipodaštavajući i ponižavajući Hitklifa. Ketrin se pod pritiskom postepeno pretvara u damu, menja način ponašanja i oblačenja, ali zadržava svoju divlju prirodu. Hitklifa, tretiraju kao slugu, te on zanemaruje učenje i sam počinje da se oseća nižim u odnosu na nju. Prelomni trenutak njihove ljubavi je kada ona treba da reši da li želi da se uda za svog novog udvarača Edgara Lintona, i o tome priča sa Neli, ali Hitklif čuje samo deo tog razgovora u kome ona kaže da bi udaja za Hitklifa za nju u tom trenutku bilo poniženje, ali ne i drugi deo njenog govora u kome kaže da bi se udala za Edgara zato što ima para, pa bi tako mogla da osigura i bolju budućnost za Hitklifa. "Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene ni udaja za Edgara Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitkifa, te on nikad neće saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep Neli, već zato što je više ja nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste, a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje i mraz od vatre." Tada Hitklif beži do kuće i ne pojavljuje se narednih tri godine, za koje se Ketrin posle duge patnje i bolesti udaje za Edgara i odlazi da živi u Traškrosu.
Kada se Hitklif vrati, dolazi kod nje, kao novi čovek, ali koji u sebi nosi staru ljubav. Ketrin koja ga i dalje voli ne može da podnese da se ponovo razdvoji od njega, te pokušava da s njim bude prijatelj. Medjutim ovo nije moglo dugo da traje. Okončava se tragično. Njegovo udvaranje Izabeli prouzrokuje svadju izmedju Edgara i Ketrin, koja će biti poslednja kap u njenom već uskovitlanom i nestalnom životu, punom patnje zbog razdvojenosti od Hitklifa, ali i zbog njene nagle naravi koja joj ponekad donese dobro, a ponekad zlo. Ona umire od upale mozga, uz plač, halucinacije i u Hitkifovom naručju, a radjajući Lintonovo dete-mladju Ketrin Linton, čiji se život opisuje u drugom delu knjige. Ketrinina i Hitkifova ljubav je strastvena, posesivna i divljačka, vrlo često sebična. Ona se ne uklapa u kalupe toga vremena, ali ni ijednog drugog vremena. Uprkos svemu tome njihova ljubav je istrajna, neponovljiva, jer su oni toliko slični, te imaju dovoljno spona koje bi ih vezivale do kraja života, ipak zbog te sličnosti u svim svojim mislima i osećanjima, njihova ljubav može dotaći granice pakosti i mržnje. Njihova povezanost je uzrok svih njihovih patnji i nemira, jer od samog početka njihovih života, pa sve do kraja, svi oko njih bili su protiv toga da se ta ljubav ostvari. Oni su uspevali da ovu ljubav održe i kada nisu bili jednog pored drugoga, Ketrin je Hitklifa videla kao jedinog muškarca koga će ikada moći iskreno da voli. Čak je i njen brak sa Edgarom u mnogome započela kako bi obezbedila Hitkifu bolju budućnost, ali nikako nije pristajala na brak uslovljen konvenicjama, niti mogla da zamisli život u kome Hitklifa nema.
"Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga, kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine, izvor malo vidljive radosti, ali neophodne. I ja sam Hitklif." U ovim rečima Ketrin jasno oslikava svoja osećanja. Njena ljubav ide toliko daleko da se positovećuje sa Hitklifom i oseća kao da su jedno. Sve ono što je on, to je i ona. A njihova ljubav je, iako često uzburkana drugim osećanjima, i iako često kamen spoticanja u njihovim životima, jedino što stoji čvrsto i nepomućeno i što je jedino smrt mogla da rastavi. Hitklif posle njene smrti postaje još suroviji i sebičniji. Iskaljuje svoj bes i bol na sve ljude koje smatra krivim za njenu smrt, ili za ljude vezane za njih. Na trenutke krivi i samoga sebe, i njena smrt je greh koji sebi ne može da oprosti. On se pretvara u djavola na zemlji, koji se na obazire na to koliko patnje donosi, čak i kada je u pitanju njegova rodbina, ili Ketrinina ćerka. Po prirodi divalj, posle njene smrti gubi svaki osećaj moralnosti i njegov bol postaje bol svih koji ga okružuju. Zanimljivo je i to što posle njene smrti, on joj ne želi mir, već da ga proganja i uhodi kao duh, do kraja njegovog života, da bi makar tako bila s njim.
"A ja imam samo jednu molitvu-ponavljaću je dok mi se jezik ne osuši-Ketrin Ernšo, nemala mira dokle god sam ja živ!...Znam da duhovi lutaju po zemlji. Budi uvek sa mnom-uzmi kakav oblik hoćeš-dovedi me do ludila! Samo me ne ostavljaj u ovom ponoru gde te ne mogu naći! Oh, bože!ovo je neizdrživo! ne mogu da živim bez tvoje duše!" Ovo su Hitklifove reči koje najbolje opisuju njegovo duševno stanje i agoniju posle Ketrinine smrti. Njegov život će se pretvoriti u pakao na zemlji, a on će zaista do kraja života vidjati njeno lice svuda i u svemu, u običnim ljudima, drugim ženama, čak i u pločicama na podu sobe u kojoj su se kao mali često igrali. Emili Bronte postepeno prikazuje njegovu promenu od sasvim dopadljivog, specifičnog lika koji čitaocu može lako da priraste za srce, do bezosećajne zveri koje bi se svako gnušao i čije bi postupke čitalac teško razumeo. Njegov bol dostiže vrhunac kada otkopa njen grob i želi da ostane u njemu, da i njega zakopaju, i da tako umre pored nje. Kada ga je umorila osveta, iako zdrav i jedar, Hitklif dozivljava nešto nalik na viziju, halucinaciju ili predskazanje, te vidi vrata raja. Ali to nije bilo koji raj, već samo njegov, u kome ga ona, kako se nada, čeka. On umire, iz razloga koje lekar ne može da utvrdi, i konačno okončava svoju agoniju. Ovde se završava njihova razorna ljubav, koja baš zato što je isuviše drugačija od bilo koje druge,ostaje lako urezana u pamćenje čitaoca.
Naslov knjige "Orkanski visovi" se odnosi na kuću Ernšovih, koja je ovako nazvana zbog jakih vetrova koji u tim predelima duvaju, udarajući u zidove kuća, povijajući drveće i terajući ljude u zaklon. Ipak, mene ovaj naslov asocira na ljubav izmedju Ketrin i Hitklifa koja nije donela skoro ništa dobro, ali je ostala postojana, večna i zapamćena, baš kao što su i orkanski vetrovi.
