@ddtpecko 16 August 2021 more from that month

Romance Sonámbulo Federico García Lorca - 1898-1936 Green, how I want you green. Green wind. Green branches. The ship out on the sea and the horse on the mountain. With the shade around her waist she dreams on her balcony, green flesh, her hair green, with eyes of cold silver. Green, how I want you green. Under the gypsy moon, all things are watching her and she cannot see them. Green, how I want you green. Big hoarfrost stars come with the fish of shadow that opens the road of dawn. The fig tree rubs its wind with the sandpaper of its branches, and the forest, cunning cat, bristles its brittle fibers. But who will come? And from where? She is still on her balcony green flesh, her hair green, dreaming in the bitter sea. —My friend, I want to trade my horse for her house, my saddle for her mirror, my knife for her blanket. My friend, I come bleeding from the gates of Cabra. —If it were possible, my boy, I'd help you fix that trade. But now I am not I, nor is my house now my house. —My friend, I want to die decently in my bed. Of iron, if that's possible, with blankets of fine chambray. Don't you see the wound I have from my chest up to my throat? —Your white shirt has grown thirsty dark brown roses. Your blood oozes and flees a round the corners of your sash. But now I am not I, nor is my house now my house. —Let me climb up, at least, up to the high balconies; Let me climb up! Let me, up to the green balconies. Railings of the moon through which the water rumbles. Now the two friends climb up, up to the high balconies. Leaving a trail of blood. Leaving a trail of teardrops. Tin bell vines were trembling on the roofs. A thousand crystal tambourines struck at the dawn light. Green, how I want you green, green wind, green branches. The two friends climbed up. The stiff wind left in their mouths, a strange taste of bile, of mint, and of basil My friend, where is she—tell me— where is your bitter girl? How many times she waited for you! How many times would she wait for you, cool face, black hair, on this green balcony! Over the mouth of the cistern the gypsy girl was swinging, green flesh, her hair green, with eyes of cold silver. An icicle of moon holds her up above the water. The night became intimate like a little plaza. Drunken "Guardias Civiles" were pounding on the door. Green, how I want you green. Green wind. Green branches. The ship out on the sea. And the horse on the mountain. ---------------------------------------------------- Verde que te quiero verde. Verde viento. Verdes ramas. El barco sobre la mar y el caballo en la montaña. Con la sombra en la cintura ella sueña en su baranda, verde carne, pelo verde, con ojos de fría plata. Verde que te quiero verde. Bajo la luna gitana, las cosas la están mirando y ella no puede mirarlas. Verde que te quiero verde. Grandes estrellas de escarcha vienen con el pez de sombra que abre el camino del alba. La higuera frota su viento con la lija de sus ramas, y el monte, gato garduño, eriza sus pitas agrias. ¿Pero quién vendra? ¿Y por dónde...? Ella sigue en su baranda, Verde carne, pelo verde, soñando en la mar amarga. —Compadre, quiero cambiar mi caballo por su casa, mi montura por su espejo, mi cuchillo per su manta. Compadre, vengo sangrando, desde los puertos de Cabra. —Si yo pudiera, mocito, este trato se cerraba. Pero yo ya no soy yo, ni mi casa es ya mi casa. —Compadre, quiero morir decentemente en mi cama. De acero, si puede ser, con las sábanas de holanda. ¿No ves la herida que tengo desde el pecho a la garganta? —Trescientas rosas morenas lleva tu pechera blanca. Tu sangre rezuma y huele alrededor de tu faja. Pero yo ya no soy yo, ni mi casa es ya mi casa. —Dejadme subir al menos hasta las altas barandas; ¡dejadme subir!, dejadme, hasta las verdes barandas. Barandales de la luna por donde retumba el agua. Ya suben los dos compadres hacia las altas barandas. Dejando un rastro de sangre. Dejando un rastro de lágrimas. Temblaban en los tejados farolillos de hojalata. Mil panderos de cristal herían la madrugada. Verde que te quiero verde, verde viento, verdes ramas. Los dos compadres subieron. El largo viento dejaba en la boca un raro gusto de hiel, de menta y de albahaca. ¡Compadre! ¿Donde está, díme? ¿Donde está tu niña amarga? ¡Cuántas veces te esperó! ¡Cuántas veces te esperara, cara fresca, negro pelo, en esta verde baranda! Sobre el rostro del aljibe se mecía la gitana. Verde carne, pelo verde, con ojos de fría plata. Un carámbano de luna la sostiene sobre el agua. La noche se puso íntima como una pequeña plaza. Guardias civiles borrachos en la puerta golpeaban. Verde que te quiero verde. Verde viento. Verdes ramas. El barco sobre la mar. Y el caballo en la montaña. ----------------------------------------------- Федерико Гарсија Лорка – РОМАНСА МЕСЕЧАРКА Зелено, волим те, зелено. Зелен ветар, зелене гране. Брод на мору и коњ у планини. Опасана сенком она сања на веранди, зелене пути, косе зелене, са очима од хладног сребра. Зелено, волим те, зелено! Под луном Циганком ствари пиље у њу а она их не види. Зелено, волим те, зелено! Велике звезде од иња долазе са рибом сенке што отвара пут зори. Смоква трља ветар кором својих грана, а брег, мачак лупеж, јежи своје љуте агаве. Али ко ће доћи? О одакле? Она чека на балкону, зелене пути, косе зелене, сањајући горко море. - Куме, даћу ти коња за кућу, седло за њено огледало, ноћ за њен огртач. Куме, долазим крварећи из Кабриних кланаца. - Кад бих могао, младићу лако би се нагодили. Али ја више нисам ја нити је мој дом више мој. - Куме, хоћу да умрем пристојно у својој постељи од челика и, ако је могуће, са холандским чаршавима. Зар не видиш моју рану од груди до грла? - Триста црвених ружа покривају твој бели грудњак. Крв ти вири и мирише око појаса. Али ја више нисам ја нити је мој дом више мој. - Пустите ме бар на високе веранде; пустите ме да се попнем! Пустите ме на зелене веранде. Верандице месечеве, где капље вода. Већ се пењу два кума на високе веранде остављајући траг крви. Остављајући траг суза. Дрхтали су кровови, фењерчићи од лима. Хиљаду стаклених дефова рањавало је зору. Зелено, волим те, зелено! Зелен ветар, зелене гране. два кума су се попела. Широк ветар остављао је у устима чудан укус жучи, ментола и босиљка. - Куме, где је, реци ми, где је твоје горко девојче? - Колико пута те је чекала свежа лица, црне косе, на тој зеленој веранди. Над огледалом бунара Циганка се њиха. Зелене пути, косе зелене, са очима од хладног сребра. месечев сталактит од леда држи је над водом. Ноћ је постала интимна као мали трг. Пијани су жандари лупали на врата. Зелено, волим те, зелено! Зелен ветар, зелене гране. Брод на мору и коњ у планини. Превео Миодраг Гардић