Moja škola i reka Lim

Ulični drvored kestenova, početkom moga školovanja u Priboju, zasigurno, bio je ispred škole. Sećam se prolećnih belih cvetova na krošnjama drveća i jesenjeg kestenja rasutog po pločniku.

Ne bih se smela zakleti da su tu, u to doba, uz školsku zgradu licem prema glavnoj ulici, bile tri breze i tri bora. Ne, nije ih tada bilo. Ova stabla samonikla ili zasađena, kasnije su izrasla. Možda je seme naneo vetar, možda je najlepše sve što je samoniklo.

Breze i borovi su trouglasto raspoređeni, u razmaku od nekoliko koraka. Miluju se granama i skoro dodiruju školske prozore. Pod granama čeonog bora, na povisokom kamenom postolju, stoji bronzana bista Vuka Karadžića, prosvetitelja , čije ime nosi ova osnovna škola.

Tih sedamdesetih godina prošloga veka sve beše u znaku mladosti: mlad grad, vršnjak Fabrike automobila; mlad nastavnički kolektiv. Učenici bejahu deca fabričkih radnika i seoska deca sa pribojskih pobrežja.

Ovde polimski vetrovi raznose zvuke gusala i setne akorde sevdalinki. Ovde starci i deca odnekud najviše znaju o životu. Ovde je reč sočna, a izraz gnomski sažet kao malo kajmaka u drvenom čanku.

U zaleđini škole, kamenom možeš dobaciti do reke. To je Lim. On često pobegne iz rečnog korita, pa se razliva po domaćim i pismenim zadacima đaka, začuđeno pitajući: "Ja sam pesma, zar ne znate? Što me vrbe ne čitate?!" A đaci su odgovarali da je "čamac na Limu otac natovaren brigama", da su limski tišaci "šaka majčinih suza".

Iz ovih đačkih metafora izrastao je Zbornik dečjih literarnih radova Belucu Lima, a nešto kasnije i "Limske večeri dečje poezije". Na ovim susretima dece i pisaca za decu književnik Arsen Diklić je rekao: "U Priboju teku pesme kao iz česme!". Pesnik Dobrica Erić je poručio: "Dolazim na Lim da sanjam sa njim!" Omiljena dečja pesnikinja Desanka Maksimović poručila je: "Pozdravljam Priboj i Lim!"

Polimski pesnik Ismet Rebronja, u predvečerje svoga života, podari nam svoje "Slovo o Limu":

"Ovde sam na Limu koji privlači pticu i zadržava čoveka, a oboje brani i hrani. Na Limu smo pisali kamenom po kamenu, klinom po kori breze. Dubili smo zdele od drveta i tikvine kore. Ne volimo mi Lim samo što melje žito i valja sukna, ni zato što srna kraj njega solilo liže, ni zato što je Lim princ na dvoru vode. Mi volimo Lim zato što je naš ...

Ova škola je, nizvodno, na levoj obali Lima, kao priobalna školjka koja se biserno otvara samo na dodir dečijh ruku. A one tri breze i tri bora još uvek rastu, rame uz rame, listopadno i zimzeleno, prolazno i neprolazno - kao i sam život.